Раде Ликић

Ријечи не долазе, кнедла у грлу, жамор у желуцу, али опет није то од туге, но од сјете и осјећаја да се једна епоха завршила. Ријечи тешко долазе, али слике су живе, пуне боја, али и неке узвишене патине. За Митрополитом сузе су саме текле, готово стално тих дана по његовом упокојењу. Дочим сада очи само влаже а усне се извијају у неки топли осмијех док мисли бујају од успомена.

Последњи пут га видјех над одром блаженопочившег митрополита Амфилохија.

Demetrios Mauropulos on Bishop Atanasije (Greek)

Мр Слобо Станишић, професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу
У Никшићу, на Светог Атанасија Великог, 2022. године Господње

А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге. Амин. (Јн 21, 25)

Прошло је годину дана откад сам, у Земаљској Србији, посљедњи пут срео свог учитеља и професора, владику Атанасија. У Земунској болници сам га дочекао, заједно са његовим вољеним студентом и саборцем са Космета и из Београда, Панкетом (Отац Радивој Панић), како га је наш Таса звао. Из Врњачке Бање, гдје је радио на новом издању петокњижја Од Косовa до Јадовна, Тасу су, са потврђеним позитивним ПЦР тестом на вирус корона, довезла болничка кола.

Архимандрит Василије Ивиронски Гондикакис

Ἀρχιμ. Βασίλειος Ἰβηρίτης

14. фебруар 2022.

Када је дошао у Атину (1964) да би припремио богословску докторску дисертацију, био је већ јеромонах. Постављен је за служитеља у цркви Пресвете Богородице (и Свете Тројице) Ликодиму, у такозваној руској цркви – у храму из једанаестог века у центру Атине.

Његов долазак у древни храм васкрсао је нестариву благодат Цркве. Висок и сув, са снажном вером, која је привукла пажњу младих људи различитог порекла и интересовања.

Покренуо је многе душе за живот у Христу, и створиле су се везе духовног пријатељства у Христу, које се до данас одржавају и расту.

Владика Максим (Васиљевић)

Реч на отварању Изложбе фотографија посвећене Владики Атанасију

Требиње 23. фебруара 2022. г.

„Слава Теби који си нам показао светлост…”
Велико славословље

Као љубитељ светлости Божије, као човек чије „срце се потпуно предало проучавању дела Божјих у историји” (по речима Теодора Јангуа), Владика Атанасије је ценио сваки отисак и запис лепоте Творца, па самим тим и фотографију.

Протојереј Јован Милановић,
ректор Карловачке богословије

Верујемо да је и то без сумње по промислу Божијем. Умро је већ четврти јерарх наше Цркве. Велики у души у срцу – мали као деца – владика Атанасије, умировљени Епископ захумско-херцеговачки. Епископ који је био све само не умировљен. Био је у миру са својом савешћу, са искреношћу коју је имао према свима и свакоме, био је и миру према Богу, али је увек био и остао једно велико дете, један велики дечак који је цео свој живот ишчекивао сусрет, загледан у Христа, и дочекао га на крају. Питам се како ћемо наставити даље, а онда, баш после тог бесмисленог питања се управо сетим речи тог истог владике који је рекао у једном од момената своје дивне и једноставне искрености: „Не држи Атанасије Цркву, него Христос!“ У тој његовој дивној једноставној реченици је изаткана сва његова, за многе никада схватљива, смиреност и преданост Богу.

Поводом годишњице упокојења
Рајко Рајковић, свештеник
Ћуприја

Није лако рећи неку реч о таквом Човеку, још је теже (а и није поштено) о њему прећутати.

Када видиш ванземаљца ретко ће ти ко поверовати… Шта и да кажеш о виђеноме? … Са киме или са чиме да га упоредиш кад ничему овдашњем није сличан? …

Сећање на Владику Атанасија
5. март 2021.
Свилен Тутеков

Са епископом Атанасијем Јевтићем упознао сам се далеке 2003. године на једној богословској конференцији. Неколико година читајући његове књиге и свака реч, фраза и реченица у њима у мени су разгоревали ероса за богословље/теологију. И свака нова страница приближавала ме до тајне богословља/теологије, до ума отаца. То значи да читаш и да осећаш, да идеш путем, који води ка тој тајни, која те призива да јој се посветиш. Једном речју – читаш теологију, која храни и која носи неизбрисиве трагове величанствене личности, који богословствује. А личност се открива у сусрету.

Митрополит дабробосански Хризостом

Нека је покој души нашем драгом и добром владици Атанасију којега смо познавали још од 1970. године, са којим смо се дуги низ година дружили и били истински пријатељ, као и он нама.

Кад год бисмо стигли у Београд, а путовали смо увече возом од Книна до Београда, прво бисмо свратили до владике Атанасија у старој згради Богословског факултета у улици Краља Петра бр. 2. Он би се увијек обрадовао нашем доласку, послужио чајем или кафом са бисквитом, а потом рекао: „Ја одох да радим, а ти лези ту и спавај, одмори се”. Дакле, он је нама уступао свој кревет да би се мало одморили од свеноћног путовања. То никад не можемо заборавити.