Раде Ликић
Ријечи не долазе, кнедла у грлу, жамор у желуцу, али опет није то од туге, но од сјете и осјећаја да се једна епоха завршила. Ријечи тешко долазе, али слике су живе, пуне боја, али и неке узвишене патине. За Митрополитом сузе су саме текле, готово стално тих дана по његовом упокојењу. Дочим сада очи само влаже а усне се извијају у неки топли осмијех док мисли бујају од успомена.
Последњи пут га видјех над одром блаженопочившег митрополита Амфилохија.
Само трен прије но што ће брата у Христу монашко братство понијети према вјечној кући у крипти подгоричког Храма, владика Атанасије уснулом Митрополиту нешто је шапутао на ухо. Као да му је говорио
“Ето и мене брзо”
Слика која кида срце. Трен за историјуи памћење, толико битан да његове важности још нисам свијестан
А кад сам га видио први пут…
Био је август. Топли и крвави август 1992. У Љубиње сам долазио први пут са те стране. Од Моска, Љубомира, Кртиња. На пункту у Боковом долу, сретох новинара Божидара Стајчића.
Прошла је вјечност чинило ми се, откада га видјех у нашем сарајевском стану, али у поремећеној стварности тих времена, пар мјесеци се могло чинити као пар секунди, али и као пар вијекова.
Откуд ти, Раде? упита ме
Ево, дођох мало у Херцеговину.
Описах му на брзину како сам избјегао на Илиџу, потом отишао у Србију код родбине и како ми је све досадило и како ме овамо у ове крше и омаре вуче некаква лудачка жеља.
Шта ти је с родитељима?
Од 22. априла не знам ништа! одговорих му и наставих пут ка Љубињу.
Родбина ме је дочекала у невјерици и љутњи. Стриц на ратишту, кућа пуна избјеглица зебња не само за живот, већ и како се прехранити, и сад још ја, за кога су мислили да је на сигурном у Србији.
Ако ме не примите и вратите назад, одох ја у добровољце на сарајевско ратиште. рекох им и то би довољно да не чачкају мечку даље.
Ко ће му знати, био је вазда на своју руку.
Из неке имагинарне цивилизованости утонух тада скоро претпотопска времена. Градско дијете поче брати дуван и чувати краве. Некад скокнем до чаршије, узмем покоју књигу из библиотеке и тако прекраћујем слободно вријеме
На Малу Госпојину одох са старцима из села на Службу Божију. Био је то некада велики дернек, сад само нешто стараца, мало више дјеце и понеки војник који се враћа са ратишта или одлази тамо, да замјени саборца. Кажу, служи нови владика.
Видимо неког свештеника, очи му играју, нешто грди попа Миленка због пјевања, а поп Миленко има глас славуја. Видимо некога човјека који је са неком чудном енергијом дошао у Херцеговину, неким незнаним разлогом и неким чудним путем, у времена када су из Херцеговине из знаних разлога путеви углавном водили широм Васељене.
Ружи народ, какви сте то, како стојите у цркви!
Неко дијете плаче, грди мајку.
Како си васпитала то дијете, мутава! а онда се насмије.
“То је мали лав” каже.
“Ја имам тли године. Идем у пацију сколу!” милује уплакано дијете, које зачудо престаје плакати и љубопитљиво гледа необичног владику.
“Не личи вала на владику” тихо рече неко ко вјероватно ниједног владику до сада није имао прилике да гледа.
Перо и Кец, старци и чувари пламена вјере једва су дочекали крај Литургије да замотају шкију и тако са запаљеним цигаретама међ’ пожутјелим прстима прилазе владици. Ови стари четници, код митрополита Владислава у Житомислићу улазили су без куцања па су вјероватно очекивали да ће тако и даље бити. Али онда је необични владика загрмио:
“Американци, Американци, са дуваном у порти! Срам вас било! Бежите, бежите од мене”
Старци остадоше у чуду, благо увријеђени а владика оде да се забавља се дјецом. Убрао је неку травку и почео да свира групи дјеце. Клинци га прво у чуду гледају, мало се снебивају, али се владика и даље труди. Поче и да цупка у мјесту, да се пребацује са ноге на ногу. То охрабри и дјецу, те се испрва почеше стидљиво смијати, али ускоро и они почеше цупкати и имитирати владику. Наста општа граја и цика малишана, а у порти љубињске цркве поче одјекивати смијех какав се дуго, сигурно од почетка рата није зачуо у градићу под Радовињом
Док су са чудом шта их је снашло, старци гледали владику у игри са малишанима, Кец рече Пери
“Овај Владика је луд! Посве луд!”
Тада га видјех први пут, ускоро ћу га често гледати
Новембра те 1992. године кренуо сам у трећи разред средње школе у Требињу. Био сам у ђачком дому, у истој оној згради, покрај прелијепе требињске пијаце гдје је сада луксузни хотел Централ парк или тако некако.
Тадашње Требиње није било блистави и прелијепи херцеговачки град који својим красотама мами ријеке туриста, већ сива касаба, које се из тога доба увијек некако сјећам притиснуте тешким облацима рата и тужно нагрђене смртовницама које су тако често освитале на чувеним платанима.
Мало свијетла доносио је владика Атанасије. У запуштеном Тврдошу обитавала је једна заједница, рекло би се јуродивих монаха, који живе животима раних хришћана, када их је само нечији хир коло ратне среће, дјели између молитве Творцу и лављих чељусти.
Слично је живио и народ. Притиснут ратом за голи живот, проналазио је изнова разлоге за нову борбу са свакодневницом, окрећући се себи и ближњима. Личили смо тада заиста и ми лаици на ране хришћане.
Владика Атанасије је неуморно мисионарио, крштавао стотине на обалама Требишњице као што је Христос некада радио у водама Јордана. Стизао је на све положаје да охрабри војску али и да упозори стално говорећи
”Не пуцајте док не будете морали”
И увијек би било неких поклона, нешто ситно, као да тим даровима поручује да неко мисли и на нас
Једног дана слубеница ђачког дома, а у ствари наша истинска васпитачица, Споменка каза ми
”Иди горе у канцеларију, ђаци избјеглице имају неку помоћ!”
У канцеларији је сједио монах, Познах га. Био је то игуман Григорије, потоњи владика, тада десна рука владике Атанасија. Пружи ми 20 њемачких марака, насмија се топло и рече
“Шаље владика Атанасије избјеглим ђацима”
За мене који сам тада скоро био изгубио осјећај посједовања новца, била је то велика сума. 200 кафа у Пицерији, 20 оброка у експрес ресторану на главној улици…
Бијаху то велике паре, али много веће од тога бијаше сазнање да је некоме стало до мене, до нас и да на овај начин то показује.
Не могу се са сигурношћу сјетити али прилично сам сигуран да се то збило још једанпут за вријеме мога школовања
А онда после школе, на моју животну рутину, на навике које сам стекао живећи у нећему што се не би могло назвати ни привидом нормалног живота, почео је утицати излазак, у ствари бијег родитеља из Сарајева. Ваљда сам навикао да живим без старатељства, па су ми родитељске добронамјерне критике падале као неко поповање. Сјећам се оца и његовог дубоког гласа од прије рата, па ми некако страно његово пискутаво цвркутање којим ме грди.
Нисам ја тада схватао да се њему глас, уосталом као и живот истанчао од страхова доживљених у Сарајеву, када је зло вријеме и вука натјерало да постане зец.
Једне вечери на вратима наше старе прађедовске куће појави се у раним вечерњим сатима тога зимског дана наш парох, отац Миленко. Назва нам Божију помоћ и обрати се оцу
“Владо драга душо, рекао владика да те доведем. Хоће да чује шта си претрпио у Сарајеву”
Отишао је покојни отац и код попа у кући затекао мноштво свештенства на челу са владиком Атанасијем. Кад је сјео, махинално је из џепа потегао дуванкесу и као страствени пушач кренуо да мота цигарету. Владика је заустио нешто да каже, затим се трзнуо.Један трен касније рече
“Он може, он се наробовао, ви немојте случајно, биће батина!
Док му је отац препричавао своје сарајевско житије и страдање владика је поскакивао, хуктао а у једном трену кану му суза низ лице. Ослободио је оца свих постова до краја живота који и онако није још дуго трајао, а онда када је отац полазио, очима нешто показа неком монаху Овај устаде и пружи оцу 50 њемачких марака
“Нек ти се нађе” рече владика прилично изненађеном оцу.
Били су то велики новци за нас тада. Велики као кућа, али преживјели би и без њих. Битан је био поступак. Битна је била та жеља да се избјеглом мученику покаже да није сам и да неко види оно што многи не виде.
Годинама после тога размишљао сам о тим његовим поклонима мени и мојима, о тој његовој љубави и бризи за брата ближњег и схватих да је један од највећих дарова владике Атанасија било да обожи све чега се дотакне, па је тако и од материјалних ствари као што је новац, правио духовни подвиг. Кад нас је грдио, чинио је то само зато што нас је волио и што би нам се после извинио.
Велика је привилегија била живјети у вријеме великога владике и великога дјечака. Нека му Бог подари Рајско насеље и живот вјечни. Хвала ти што си нам увијек стављао до знања да ти је стало.
ХРИСТОС ВАСКРСЕ
