Мр Слобо Станишић, професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу
У Никшићу, на Светог Атанасија Великог, 2022. године Господње
А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге. Амин. (Јн 21, 25)
Прошло је годину дана откад сам, у Земаљској Србији, посљедњи пут срео свог учитеља и професора, владику Атанасија. У Земунској болници сам га дочекао, заједно са његовим вољеним студентом и саборцем са Космета и из Београда, Панкетом (Отац Радивој Панић), како га је наш Таса звао. Из Врњачке Бање, гдје је радио на новом издању петокњижја Од Косовa до Јадовна, Тасу су, са потврђеним позитивним ПЦР тестом на вирус корона, довезла болничка кола.
Кад нас је угледао, осмјехнуо се, иако се видјело на лицу да је уморан и исцрпљен од дугог пута. Рекао ми је: „Мали, испала ми је негдје бројаница у колима, нађи је брзо”. Нашао сам је испод сједишта у колима хитне помоћи. Била је плетена црна, од 33 куглице, и веома излизана од окретања због изговарања молитве Исусове.
Љекари су рекли да мора да остане у болници у Земуну. Послије снимања рекли су да има упалу плућа. Није му се остајало, видјело се одмах на његовом лицу. Ми смо га испратили до лифта и „црвене зоне” и помогли медицинској сестри да стави његове личне ствари на колица.
Стекао сам утисак, а то сам саопштио и оцу Радивоју, да не жели да се упокоји у Београду, јер је посљедњих година много критиковао стање у Београду уопште, и да ће тражити да иде у Требиње, у његов Тврдош. Тако је и било…
Пролазио је поред једне баке у болничком ходнику и рекао јој: „Мајка, како сте, колико година имате? Ја осамдесет трећу газим, борим се…”
Никад нећу заборавити Тасин поглед који нам је упутио улазећи у лифт, поздрављајући се са нама очима.
Претходно сам био свједок кад је 30. октобра увече дошао да цјелива новоупокојеног свог вољеног школског друга и највећег пријатеља, митрополита Амфилохија, од кога је био само један дан млађи. Таса је тада тихо рекао: „Моли се Господу за мене, да ме узме да одем код тебе што прије.”
Тасу сам упознао прије тридесет једну годину, кад сам ушао код њега у канцеларију декана Богословског факултета у Београду. За мене је био најсличнији праоцу Јакову, који се рвао са Господом и није хтио да га пусти, док му не остави знак. Тасин живот био је у Знаку препоречном (а то је и наслов једне од његових књигa, коју је у вријеме рата у БиХ приредио тадашњи Милан, а садашњи владика Максим).
Владика Атанасије је цијели живот живио по Христу и служио Христу, који је Знак препоречни, а онда је и сам Таса постао за људе тај Знак препоречни. Никог није остављао равнодушним, од дјетета до старца, од сиротих и убогих, до најмоћнијих и најбогатијих…
О владици Атанасију бих могао исписати хиљаде страница из личног искуства и доживљаја, а опет ни каменчић у светитељски мозаик не бих ставио, јер Свете Божје људе не можеш ријечима и сликама описати. Можеш их само, по мјери дара, колико ти Господ допусти, срцем доживјети и духовним видом сагледати, као Мојсије Јахвеа на Синају.
Велики Божји благослов сам имао да у протекле три деценије, а прошле су као један трен у вјечности, будем повремено у близини овог савременог светитеља, богослова и оца Цркве Православне − од Београда, Вршца, Херцеговине у рату, Требиња, Тврдоша, Никшића, Острога, Цетиња, па до путовања у Грчку и на Свету Гору.
Владика је често волио да цитира крај Светог Јеванђеља по Јовану: А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге. Амин. (Јн 21,25)
Желио је да нама младим студентима покаже како се Свето Писмо и даље пише кроз Житија Светих и да су Свети оци кроз своја богонадахнута богословска дјела „продужено Јеванђеље“, кроз вјекове увијек живо, актуелно и спасоносно.
Владика Атанасије је своју светост и прозорљивост од људи скривао неком чудном, површинском, грубошћу, а поглед строгошћу или шалом, често се шалећи и на свој рачун. Дјеца су га најбоље разумјела, јер у њиховим чистим срцима нема мјеста за овоземаљску логику, математику или статистику.
Дешавало се више пута да Таса, кад га возим ноћу, упали предње свјетло у ауту да нешто чита. Читао је и моје мисли као буквар и одговарао ми на питања, за мене веома важна и тешка, која сам са стрепњом био спремио да му поставим.
Таса је једини епископ кога сам упознао, а за кога знам да је био у стању да искрено направи велику метанију, тражећи опроштај, кад види да је у нечему претјерао и који никад није злопамтио и враћао се назад да те подсјећа на ранију грешку. А с друге стране имао је духовни вид да види стање твоје душе и да, ако си на ивици амбиса, он буде толико благ и препун љубави, да те својом љубављу помилује, па се онда тргнеш и кренеш напријед. Посебно са шалио се ђаконима, грдећи их што не пазе и не прате службу, говорећи им да морају да имају „очи и на леђима”.
И сада, док пишем ово, све стрепим да ће се Таса изненада појавит и рећи ми: „Мали, шта лупаш!“
Господе, како нам данас у овим смутним и тешким временима недостаје владика Атанасије, кад многи прикљањају своја кољена Валу?! Његова ријеч, која је била мач који сијече сваку лаж, дволичност и подлост! А како вријеме буде пролазило, све ће се више видјети како у нашем Сабору СПЦ и нашем многострадалном српском народу болно недостаје жива ријеч митрополита Амфилохија и владике Атанасија и Светопредањско Светосавско свједочење, јер су они били стуб и тврђава Истине и Православља, које разобличава свако лицемерје.
Наш вољени и многопоштовани владика Атанасије Херцеговачки често је волио да прича како га је један теолог странац питао: „Какав сте то народ ви Срби, кад сте у ХХ вијеку имали два тако велика васељенска светитеља – Светог Николаја и Светог Јустина?” Таса је са осмјехом одговарао: „Нисмо криви”.
Митрополит Амфилохије и владика Атанасије су два плућна крила Српске Православне Цркве у нашем времену и увијек ће се сликати на иконама и фрескама заједно као Свети Апостол Петар и Павле.
Приче, свједочења и предања о нашем Таси и ђеду митрополиту Амфилохију трајаће, и писаће се о њима док је свијета и вијека.
Господ је због великог страдања у ХХ вијеку нама Србима и нашој Српској Православној Цркви дао два моћна заступника пред Престолом Божјим – Светог Владику Николаја Жичког и Охридског и Светог оца Јустина Ћелијског, а у ХХI вијеку три велика Божја угодника – патријарха Павла, митрополита Амфилохија и владику Атанасија.
Да имамо свагда њихове молитве и заступништво код Бога Живог. Амин!
Слобо Станишић са владиком Атанасијем, село Надинићи код Гацка, јул 1992.
