Критеријуми теологије Владике Атанасија Јевтића
Епископ Максим (Васиљевић)
Реч на скупу посвећеном годишњици Владике Атанасија у Дому културе у Требињу, 25. фебруара 2022. године (ауторизовано излагање)
Уводне напомене
Тешко је говорити о теологу какав је био Атанасије пред теологом какав је Епископ браничевски Игњатије. Обојица, и ту је олакшање, себе доживљавамо као ученике Владике Атанасија и митрополита Јована Зизјуласа.
Такође је тешко говорити о њему као „предмету интересовања” управо због тога што је он био личност, слободна личност. По речима Христа Јанараса:
Говорити о оцу Атанасију Јевтићу, мислим да није просто тешко, него је немогуће. Било које карактерисање, на пример, да је био Епископ херцеговачки, професор универзитета – јесу објективна звања, која бивају исцрпљена само на пољу индивидуалног, јер означавају неку особу са извесним особинама. Да бисмо упознали било ког човека, треба знати да је присуство човека догађај, јер се не ради просто о некој енергији, дејствима или особинама, него о догађају, односу.
Није ми познато да је о некој црквеној личности толико писано, и са толиком искреношћу, спонтаношћу и уважавањем, колико о Владици Атанасију по његовом упокојењу.
Уместо да говорим о карактеру и начину његовог бoгословља (што сам учинио у књизи Животопис Владике Атанасија) радије бих казао нешто о критеријумима тог богословља и његовој актуелности.
Пошто је за овај округли сто као оквир дата Света Гора и Света Земља, хтео бих да ту географију мало проширим и у Атанасијев богословски допринос, у његову екотеологију укључим и Цариград са Малом Азијом и Кападокијом.
I Садржај Атанасијевог богословља: личност, слобода и установа Цркве
Сви ми добро знамо да је за извориште богословља Атанасије имао св. Литургију, богослужење и молитву. Ипак, он је и проучавао мисао Отаца о чему сведочи његова уникатна библиотека. То нам одмах говори о нечему веома важном а тако ретком у нашем епископату: спој молитвеног и академског код Атанасија је био тако органски да је код њега немогуће раздвојити црквеност и ученост.
За разумевање Атанасијевог богословља вреди истаћи неколико личности савремене теологије без којих је оно незамисливо: Ава Јустин, о. Георгије Флоровски и митрополит Јован Зизиулас. Од првог је прихватио бакљу повратка Оцима, од другог схватање историје, а од трећег појам личности и есхатологије.
А о чему се он научио од Отаца када је реч о богословљу? Пре свега, стекао је критеријуме за вредновање сваке ситуације како у прошлости тако и у садашњости. Ти критеријуми су само Јеванђеље на основу којег је процењивао шта је легитимно а шта није. „Не једе се све што лети”, понављао је.
Шта је оно што изражава суштину Јеванђеља?
Отац Атанасије је једним подробним и крајње проницљивим читањем Кападокијског богословља уочио две окоснице: личност и слобода. То се врло јасно препознаје у његовим раним радовима, а посебно у студији о Кападокијцима и монархији Бога Оца, коју су православни Јелини читали у делу: „Теолошко дело Василија Великог између ‘Никејаца’ и ‘Источних’” (Теолошки погледи 4 (1979) 177–192).
Када је 1987. године у Атини на грчкој телевизији (ΕΡΤ) у оквиру емисије „Данас је недеља” (Σήμερα είναι Κυριακή) незаустављивом бујицом теолошких речи, говорио о „неисцрпном богословљу” Св. Василија Великог, тада је рекао како су старији грчки теолози, на његово подсећање да Василије за „суштину/природу” користи израз „заједница” (тј. јединство Божанске природе се састоји у слободном и љубавном заједничарењу), говорили „ми то нисмо чули”. („οὔτως ἐπὶ τῆς θείας καὶ ἀσυνθέτου φύσεως ἐν τῇ κοινωνίᾳ τῆς θεότητός ἐστιν ἡ ἕνωσις”).
Личност и слобода у Богу
На основу Оца као узрока који ипостазира Своју суштину, разликује се Личност Оца у односу на друге две Ипостаси које произилазе као проузроковани (αἰτιατὰ) од Њега. Отац, не као несуштаствен (ἀνούσιος), него као Личност која ипостазира своју природу — који садржи природу Божанства, дајући стварни, конкретни, лични у заједници начин постојања суштине — рађа Сина, не као суштина или просто као Бог, него као Отац и исходи Светога Духа, не као суштина или Бог, него као Отац и Исходитељ (Προβολέας).
Св. Василије посебно наглашава принцип монархије Бога Оца. То је уствари оно изначално библијско и црквено веровање „у Једнога Бога Оца” (а не просто у „једнога Бога”), Који има Свога Јединороднога Сина и Свога Духа Светога.
Овакав триипостасни слободни Бог коме суштина не диктира да буде то што јесте, кадар је да постане оно што није – отуда оваплоћење.
Атанасије је тумачио један израз Достојевског који сугерише да је Бог „себе ослободио” – у односу на свет. Рекавши да је „Бог Христом спасао себе самог”, Достојевски је указао на несвакидашњу теолошку истину. Без оваплоћеног Слова Бог би могао да настави да шаље заповести са Синаја, али би остао Бог закона и система. А тај систем би био, по речима епископа Атанасија, „нечовечан и разарајући по човека, да тај Бог није Христос, Бог који је постао човек”.
Личност и слобода у животу човека
Ова слобода је највећи дар који је слободни Бог могао да дарује човеку као његовом створењу. „Самовлашће (αὐτεξούσιον – слобода воље) јесте равнобожно (ἱσόθεον)”, рекао је Св. Григорије Ниски. Боголикост човека као личности састоји се у слободи и љубави, као конституантама којима се човек може „изједначити с Богом“, како је Христос и показао.
Међутим, ова слобода за Атанасија није остала слово на папиру његове патрологије. Она се пружала на све димензије живота у Цркви: синодалност, администрацију, монашки подвиг, предавање теологије...
Јутрос ми један Тврдошки брат каже: Владика нас је изнад свега учио слободи. Он је монашку послушност заливао слободом јер је знао да се не може ништа чинити ако није и добровољно.
Атанасије од слободе није начинио идеологију. Слобода – реч коју се најчешће везује за личност Владике Атанасија.
Личност и слобода у црквеним установама
Српска теологија последњих деценија имала је ту срећу да њенa еклисиолошкa реалност буде обогаћена евхаристијском визијом која повлачи неке важне последице.
Прво, када су црквене структуре одређене том визијом тада ауторитети (нпр. епископа, синода, учења, Библије) у њој нису схватљиви по себи него једино у контексту заједнице, интеракције, слободе, односа, љубави и рецепције.
Друго, то је и иначе био разлог што Исток никада у својој историји није примењивао организацију римске курије како је то било на Западу.
Треће, црквено осмишљење живота повезује црквене чланове не на нивоу канонских регулатива и идеолошких „убеђења”, него у заједничком историјском телу једне културе (начина живљења) коју верни „додирују” као њихову заједничку наду за животом слободним од закона и смрти.
Канон 8 Ефеског Сабора упозорава „да се под изговором свештенослужења (ἱερουργίας=свештенодејства) не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је даровао Својом крвљу Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи”. Коментаришући овај канон, Епископ Атанасије је писао: „Израз казује да јерархија долази од јерургије, и то није власт као светска власт”. Исти канонолог каже да су Оци Цркве понекад мењали каноне, јер су имали „слободу да и конкретне и јасне Св. Каноне снисходећи суспендују за одређене прилике — „све чинећи ради изграђивања Цркве” (1Кор.14,26), како сами кажу”. „Гордост светске власти” из поменутог канона јесте јуридичко-казуистичко-кажњавајући дух који прети да себе и у Цркви (где му није место) наметне уместо дијалога и интеракције.
Све ово је афирмација слободе човекове, коју ни благодат Божја у Св. Тајнама не принуђује, нити поробљава. Управо на то призивају Св. Канони као „закон Духа живота у Христу Исусу, који ослобађа од закона греха и смрти” (Рм.8,2). Реализам овог онтолошког приступа (човекова могућност непосредног искуственог приступа животу Бога у Цркви) има за полазиште личну и слободну ипостас човека, али у границама створене природе и контекста живота.
II Значај тумачења, реинтерпретације и есхатологије
Уочено је Атанасијево правилно указивање на развој богословског предања. А посебно је позната његова теза да је после Никејског богословља (према је и „омоусион” представљало новину) било неопходно новоникејско богословље, као исправно црквено-богословско тумачење правог смисла Никејског вероисповедања и његовог ослобађања од могућности једностраног и погрешног схватања, које би нарушило правилну Православну Тријадологију, а самим тим и Христологију. Учитељ богословља Атанасије је говорио:
У богословљу не треба да се бојимо тог префикса „нео”. Као што су постојали „неоникејци” и „неохалкидонци”, тако су и исихасти на свој начин били „новоправославни”, а и теологија Јована Зизиуласа такође новоправославна.
Јер ако се процес заустави само на томе да се дословно цитирају догмати и читају ороси, а не да се тумаче у Духу, сходно сваком поједином случају и егзистенцијалним потребама људи и времена – a то је суштина Јеванђеља – онда се учење своди на безличне исказе о донетим догмама, који не зависе од непосредне помесне евхаристијске заједнице.
Јеромонах Атанасије је од ране младости био импресиониран Светом библијском обећаном Земљом, „њеном есхатологизованом историјом”, без којих је тешко тумачити Свето Писмо. Атанасије нас поседећа да без обзира на то што не можемо да живимо изван историје и свог времена – ми можемо да „историју осветљавамо есхатологијом”.
Та преоријентација (ἐπαναπροσδιορισμός) богословља захваљујући есхатологији јесте један од најважнијих доприноса Владика Атанасија. Укрштајући историју и есхатологију, спомињање и епиклезу, Атанасије је своје студенте уводио у есхатолошко време Бога, „Kоји je љубављу, која је есхатолошка pаr excellence, и Себе ослободио, извео Себе у сусрет нама и не затвара нас у Себе”.
„Православље је пре свега окренуто будућности, есхатологији – и тиме живи”. По Атанасију, будућност игра много већу улогу у нашем животу него што смо спремни да признамо. Користећи слике из спорта („Звездин капетан Пижон шаље змије по терену”, говорио би), желео је да истакне да на хоризонту времена и простора једино урачуната будућност или есхатолошки увид омогућава разумевање догађаја.
„Понекад, и ако не прочитате књигу него само њен епилог, више ћете добити него у њеном прологу. На примеру једне књиге можете видети колико је важна есхатологија као правилна тачка посматрања целокупне стварности целокупне наше вере”.
Већ сада се види колико недостаје тај теолошки приступ питањима живота.
Закључак
Ето, дакле, поседујући праве критеријуме, Атанасије је знао када Црква може да примени блажу икономију и приступи питањима обнове (нпр. литургичког, канонског предања). Ти критеријуми су ни мање ни више него Јеванђеље. На основу њега је он процењивао шта може а шта не може. Због тога је и могао да следује о. Георгију Флоровском који је став према Предању формулисао следећим отрежњујућим речима:
„Савремени човек може и треба да инсистира на предањској вери и Цркви Отацâ. То, међутим, не тражи жртвовање слободе његовог мишљења, као ни издају у односу на потребе и захтеве савременог света”. Ова перспектива је далеко шира од уског следовања крутим римским принципима magisteriuma или тзв. missio canonica Цркве, иначе непостојећим у православном Предању.
Флоровски ће без устручавања рећи да је „сервилност страна како Библији тако и Оцима. Они сами су били смели, одважни и авантуристички (adventurous) трагаоци за божанском истином”. Владика Атанасије је у нашем времену био оличење ове одважности у трагању за Истином.
