Поводом годишњице упокојења
Рајко Рајковић, свештеник
Ћуприја
Није лако рећи неку реч о таквом Човеку, још је теже (а и није поштено) о њему прећутати.
Када видиш ванземаљца ретко ће ти ко поверовати… Шта и да кажеш о виђеноме? … Са киме или са чиме да га упоредиш кад ничему овдашњем није сличан? …
Видео сам га први пут на старој железничкој станици у Београду, давно…вероватно је чекао воз за Вршац, после у Призренској Богословији када нас је посетио оне ’94. године, а следеће године за Видовдан овде у Раваници…
– Не знам како али увек сам видео ванземаљско нешто!
(Деца имају ову чудесну способност да виде Истину у мору декора и прилога).
Причао ми је један ђакон да га много воли… али да је због њега уместо на море, отишао на одмор у Богутовачку бању да лечи живце.
Ееее… није лако с ванземаљцима, са пророцима. Нису тек онако молили Гадаринци:
„Иди од нас Господе!“
Није лако бити пророчки син или ученик.
Пророк је тежак себи самоме!
Гори у њему ватра, а он не сагорева. Не може ни да се угаси ни да изгори, да почине ни стане… ни да своје дело доврши. Бацио му је Господ огањ у срце… и нема краја пророковој муци и немиру док му је жива глава на раменима.
… У Краљеву је црквеном благајнику наредио да спава поред касе ; У Жичи за Богојављење из црева прскао народ (неки су га и псовали) , а на улици је по деци бацао бомбоне …
Нико ту ништа није разумео, али није ни било важно… у неко време сетићемо се пророка – ванземаљца.
На служби у Љевишкој оне ’94. године, док се делила нафора, певао је песму Богородици – незабораван је незграпни тон којим разбија могућност било какве монотоније. Увече нам је причао колико има херцеговачких штала које су старије од најстаријих зграда у Америци.
Кад смо се враћали са његове сахране, путујући преко Тјентишта, разговарам са неким студенткињама:
– Да сам ја био поп код Њега у епархији вероватно бих побегао после 15 дана... и „не бих га волео“ …. а овако, што је говорио један прота:
„Хвали море, држ’ се копна!“
… Мали смо ми… плашљиви и мутави, а још и сујетни…
Одакле да кренемо и кад ћемо стићи?
Летос смо обишли Тврдош … и прилазимо малој капели у којој је Владика сахрањен, а ћерка ми каже:
– Тата, је л’ ово Црквица за птице?
Хаааа … озарих се…Видех Владику како се смеје!
– Да, за децу и птице!
– Можда и за још по неког ко ће стајати са стране, поред ње, на копну… и хвалити море.
Шта сте дошли да видите?
Трску коју љуља ветар?
Малу Цркву за птице?
Пророка?
… Да!
Владику Тасу, један вихор међу сламкама.
Кад се напише нека реч о вољеном покојнику често се наслови са: “Воштаница за тог и тог...“
Ова моја није воштаница, ово је нека штерика од лошег парафина. Бољу сада немам…
… Али није поштено ћутати о Таси!
