Затиче ме предлог за сећање на Владику Атанасија док читам Св. Симеона Новог Богослова и Св. Марка подвижника, који је извршио и први духовни уплив у живот Св. Симеона.

Сећам се раније, кад год смо имали неку духовну или литургијску недоумицу, увек смо имали мир, јер је одговор увек био једноставан – идемо до Тврдоша да питамо Владику Атанасија. И сада када одемо, осврћемо се нећемо ли га угледати негде, или зачути како гласно нешто бруји, али никада не осећајући страх, већ увек љубав. Можда нас је зато увек примао, био уморан, било да нешто пише, било да одмара... као оне који долазе из братског манастира Савина.

Тих неколико година које сам провела у његовој близини и то његово присуство постало је константа у мом животу, светлост која ми  осветљава пут. Његови  захтеви су нас подстицали да превазиђемо своје границе, да се суочимо са својим слабостима и да тражимо дубљу сврху. Његова мудрост и духовна строгост не само да су ме инспирисали, већ су ме и натерали да се преиспитујем и растем.

Сећам се свих тренутака, када је на пример „галамио“, или када је његово ћутање говорило више од хиљаду речи. Научио нас је да духовност није само лична потрага, већ пут ка преображењу, и да не можемо бити себични и индивидуалци. Свако његово учење оставило је неизбрисив траг у мојој души, и променило мој однос према мојој вери.

Бог га створи
Калуп пук’о је
Живот живи
Атанасије

Мркла ноћ је
Зоран будан је
Живот живи
Атанасије

Пророкуј овим костима и реци им: “Суве кости, чујте реч Господњу!
Говори Господ Бог овим костима: ево, удахнућу свој Дух у вас и оживећете.
Ставићу на вас жиле, обложићу вас месом, и навући на вас кожу...
…Удахнућу свог Духа у вас и оживећу вас, па ћу вас сместити у вашу земљу.
Тада ћете знати да сам то ја, Господ, рекао и учинио…“ (Језекиљ 37)

Драги Владико,

Трећа је година од како си ставио златни печат на своју епископску службу и кренуо на најважније путовање, у сусрет за који си се спремао сво време живота на земљи. Многи се данас поново сећају твојих речи и твојих дела, и више од свега твог ванвременог присуства, које је многе који су те бар једном срели или бар једном чули твоју реч учинила бољим људима, јачима и отпорнијима на искушења и више од свега отворенијима за живот. Твоје име је заживело у многим срцима, као сидро Христово, које нас изнова и изнова везује за Земљу Живих. Био си пример и верног ученика и учитеља, и свештенослужитеља, и трудбеника за душу народа, и покретач духовне обнове и весник Васкрсења. Све што је остало иза тебе моћно одјекује пуноћом Живота. Ипак, поред свега, по слабости својој, волео бих данас да са неке катедре чујем како ти изговараш

„Христос Воскресе“. У ово време, време смрти и време зла, било би нам лакше у твом присуству да изговоримо „Ваистину Воскресе“.

Monastère Petropavlov, 25 novembre 2023

Geronda, comment avez-vous connu Mgr Athanase ? Comment s’est nouée votre amitié pour lui ?

Nous étions déjà amis avec le Père Amphilokije. Un jour, nous sommes venus avec une famille et des enfants en bas âge, nous nous étions rendus au patriarcat pour y rencontrer ce Père Amphilokije. Mais, arrivés sur place, nous apprenons, sans plus de précision, qu’il était parti. Nous étions quelque peu dépités, lorsque tout à coup, dévalant des escaliers, nous avons aperçu un autre moine qui nous apostropha, de sa forte voix de stentor, pour nous dire : « Eh bien ! Vous cherchez Amphilokije ? Il est parti ! Il n’est plus là ! Il est devenu évêque ! Il se trouve désormais à Virtchav ! » Telle fut notre première rencontre avec Père Athanase et, comme nous étions entourés de petits enfants, ce n’est pas à moi mais à eux qu’il s’est d’emblée adressé : « Vous savez, je suis une mouette ! Oui, une mouette ! Mais je suis aussi une grenouille ! Coâ !Coâ ! Coâ !» Le tout, accompagné de force gestes et mouvements, comme pour confirmer ces métamorphoses fantasques et répétées ! Oui, telle fut notre première entrevue avec ce géant spirituel !Mais c’est seulement après que nous avons compris que cet homme étrange était bien ce Père Athanase, dont je connaissais le nom, sa réputation de théologien étant déjà bien établie. Il n’y eut pas, ce jour-là, d’autres échanges, car il était fort pressé. Nous nous sommes rendus à Virtchav pour le rencontrer, et c'est comme cela qu’a commencé notre amitié.

Архимандрит мр. Евсевије Меанџија

Светогорске стазе којима су протеклих пар деценија пропешачили Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије још увек буде сећања код многих Светогораца на наше велике и незаборавне духовне оце са којима су дружили и многа свеноћана бденија одслужили. Приликом ходочашћа на Свету Гору током Светле Седмице, ове текуће године, имали смо прилику да се у то из прве руке уверимо, и то драгоцено искуство вам преносимо.

Један од њих који се са великом захвалношћу сећа Митрополита Амфилохија је садашњи Прота Свештене светогорске Општине монах Христофор Ивиронски. Наиме, током докторских студија у Атини тадашњи млади јеромонах Амфилохије (Радовић) у Цркви Свете Параскеве у Атини где је служио, окупљао је велик број младих студената и ђака учећи их Светим оцима Православне цркве. Један од њих био је и данашњи Прота Свештене светогорске Општине монах Христифор Ивиронски.

Презвитер Оливер Суботић, уредник Православног мисионара
Петровске покладе, лета Господњег 2022.

Почетком јуна месеца ове године сам добио занимљиву поруку од мог старог пријатеља, ђакона др Ненада Идризовића (иначе службеника Народне библиотеке Србије). Он је у то време био на послу сређивања личне библиотеке блаженопочившег епископа Атанасија (Јевтића) у манастиру Тврдош. Уз поруку ми је послао фотографије препуњених полица са књигама из владичине библиотеке, уз завршни коментар: „Има и твојих књига“.

Епископ Јустин, новоизабрани западноевропски

23. мај 2022.

Преосвећена браћо Архијереји, часни оци, благословени народе Божији

Христос Васкрсе!

Припала ми је ничим заслужена част да вас све овде сабране поздравим и пренесем Патријарашки благослов, као и очинске поздраве Његове Светости Патријарха српскога Господина Порфирија који је са искреним жаљењем спречен да лично присуствује овако важном и узвишеном догађају наше Помесне Цркве – представљању нове књиге о једном о највећих српских и свеправославних богослова нашега века – оцу, учитељу, Епископу, човеку Божијем бесмртности, истоименом Атанасију (Јевтићу).

Мало је било тако живописних личности у историји наше Цркве, какав беше Тасо. Од библијских ликова могао би се поредити са многим – Јеремијом, Јоном, Јованом Крститељем и другим. Ипак, највише је подсећао на пророка Илију, ватреног борца за праву веру и громовника. Док би држао говоре, стицао се осећај да му из ретке браде севају муње. Имао је оштар језик, али благе очи и кротак поглед. Онако крупан, незграпан тутњао је земљом Светог Саве. По рођењу Србијанац, по опредељењу Ерцеговац. По виђењу ученика, био је наш. Тежак, понекад напоран, свадљив и раздражљив, али то ником није сметало. Тако смо га доживели од почетка, тако је и остало до краја.