Поводом књиге Атанасије. Један животопис
Данијел Дојчиновић, теолог и филолог
О првогодишњем помену од упокојења епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), у издању манастира Тврдоша из штампе је изашла књига Атанасије. Један животопис. Најзаслужнији за ово, по свему необично штиво, јесте њен састављач – епископ западноамерички Максим (Васиљевић).
Међу првим помислима при сусрету са овом књигом, а што је – истину говорећи – био случај и са аутором ових редака, јесте и она која се тиче њене опширности: Није ли се могло на мање од седам стотина страница? Од првих пасуса Животопис разоружава, а поменута недоумица нестаје пред текстуалним врелом у које се утапа пажња и најзахтјевнијих читалаца. Треба недвосмислено рећи да је књига јако добро написана. Брижан језички израз, потпуно истесан, лишен сваке патетике, далеко од било какве баналности, испуњен суштинским информацијама, чини да читање и након десетина, па и стотина страница не постаје аутоматизовано ни за тренутак. Текст је лишен фуснота, што додатно релаксира читање.
Све је важно у овој књизи. Чак и када се поједини цитати по који пут понове, чињено је то са намјером, јер многе од изјава епископа Атанасија запримају различиту тежину и смисао у односу на моменат у коме се призову, те им се ваља враћати у различитим контекстима. То, уосталом, и јесте квалитет значењски прегнантног исказа, кога – како ова књига свједочи – епископ Атанасије није био лишен. Епископ Максим је запазио: „Задивљујуће је било видети са коликом слободом и здравим расуђивањем је говорио о животу Цркве на помесном и васељенском нивоу.” Храброст здружена са здравим расуђивањем – тако су пожељне, а тако ријетке особине у једном човјеку. Јер храброст без здравог расуђивања јесте проста лудост (непромишљеност), а здраво расуђивање без храбрости обични је кукавичлук. И једно и друго далеко су од врлог хришћанског живота.
Животопис је подијељен у десет поглавља, која углавном хронолошки иду од дјетињства, школовања, монашења, студирања и странствовања (Београд, Цариград, Атина, Париз), преко повратка у отаџбину и наставка професорског ангажмана, до различитих аспеката црквене и друштвене дјелатности овог доцније „умировљеног, али не и успокојеног епископа“. Хронологија није увијек могла бити строго испоштована, што је добро, јер је важније везивати се за теме неголи за године. На овом мјесту нећемо препричавати текст. Он се томе опире попут лирске пјесме. Али ћемо се у неколиким рецима осврнути тек на поједина мјеста.
Још је Плутарх, највећи биограф старог свијета, осјећао јасну разлику између историографије и животописања, те потребу да своје читаоце умоли за опроштај што у његовим текстовима неће добити суву фактографију већ τὰ τῆς ψυχῆς σημεῖα („обиљежја душе”). Овдје предложени животопис епископа Атанасија управо је говор о обиљежјима његове душе која су се пројављивала у најразличитијим животним околностима (а било их је, и то бурних и те како!). Плутарх је тврдио да се нечији карактер може далеко боље спознати кроз ситније анегдоте него кроз крупне историјске прилике. Атанасијев животопис то доказује. Обиљежја његове душе одсликавају се у односима према људима са којима се сусретао – од јако хармоничних до оних напетијих, тежих, али опет људских, од сусретâ са највишим духовним и политичким достојанственицима до бриге за напаћене, сирочад, борце, избјеглице, духовно измучене и друге потребите на које би га намјерио „живи живот”, како је отац владика волио да каже.
Једном приликом чуо сам га како је (ван корица ове књиге) рекао: „Хоћемо да се делимо! Да се види ко је шта!” Ријечи су тада биле тако тешке и непријатне уху навинутом на фразе о братској љубави, миру, слози; а у ствари навикнутом на бјежање од одговорности. Колико само има комоције и спокоја у наизуст наученој причи о слози – помислио сам доцније – али у исто вријеме и кукавичлука да се заиста живи. Овај човјек имао је ријетко виђену одважност изрицаја, која нити је могла нити је претендовала да буде крајња истина, али којој нико није могао оспорити жудњу ка истини. Храброст је једна од главних особина епископа Атанасија, која је посвједочена на безброј мјеста у овој књизи. Једно ми је остало у нарочитом сјећању.
Кад сам војнике сахрањивао у мојој Херцеговини, па дођемо до 3. песме „Воистину сујета всјаческаја...“ (Ваистину је све и сва таштина), ја кажем: „Нећу то да певам, тај човек је дао живот за свој народ.“ Није сујета што је умро, и почео сам да певам васкршњи кондак. Кажем то Патријарху Паји, а он каже: „Тако, синко, тако“ (стр. 467).
Колико је одважности, а колико истине у овим ријечима! И то дубоко промишљене, интелигентне храбрости, не неразумног срљања. Истински храбар може бити само слободан човјек, а слободан може бити само христочежњиви – онај који је Христа ставио као први и једини циљ свога живота.
Имао је епископ Атанасије доброг учитеља у животној одважности – преподобног аву Јустина. Однос учитеља и ученика у овој књизи описан је са таквом симпатијом и пажњом, да би било довљно да преостане само овај сегмент рукописа, а да он и даље задржи своју тежину доброг богословског текста. Језик којим комуницирају учитељ и ученик као да подражава древне епистоларе. Њиме се, нажалост, данас више не пише. Ава Јустин, види се из текста, испрва и дуго персира своме ученику, док му с друге стране упућује најтоплије и најбрижније очинске ријечи. То је дистанца која прави мјеста слободи (јер, мада и очински, преснажан загрљај гуши!), која не тјера духовно чедо већ му даје простор да дише, да се развија, а све уз савјете и подршку која се ријетко виђа. Из сваког ретка аве Јустина извире увјерење да монах Атанасије не треба да се везује нераскидиво за свог духовног оца него за Свете Оце, који ће му и постати учитељи, путокази, сапутници и дружбеници током живота. Друго, на страницама ове књиге може се видјети колико је повјерење ава Јустин имао према своме духовном сину, а то је одлика само утврђених и постојаних. Давши му простор и слободу да се усаврши, а опет не остављајући га ни у једном моменту без савјета, подршке, па и утјехе (просто је фасцинантно куда су све досезала писма ћелијског старца!), и персирање је ишчезло када је ава увидио да му се ученик осамосталио, утврдио у духовним корацима и да сам започиње поучавати друге. Овдје описан однос аве Јустина и епископа Атанасија велика је школа духовног очинства и синовства, послушности и – ништа мање – оне чисте људскости.
Наратор се у књизи повлачи пред јунаком, који добија могућност да сам приповиједа, јер он то најбоље умије. Иако своја свједочанства о епископу Атанасију директно казују и други, ипак је оно самог оца владике најдоминантније те отуда и наслов овог осврта: Атанасије par lui-même – самим собом. Када се не служи ријечима, епископ Атанасије проговара својим дјелима, од којих би гомила остала скривена многима да нису записана управо у овој књизи.
Животопис је свједочанство да хришћански живот није реликт, боље речено реликвија прошлости (коју треба са сваком пажњом чувати, али је се не дотицати!), већ да је ту, да се може опипати, видјети, чути, па и слиједити. Јер, како свједоче стари српски хагиографи, житија христољубивих појединаца и пишу се да бисмо се на њих усгледали и, сагледавши их, увидјели колико за њима заостајемо. Нека се свако замисли за себе.
Када се прочита животопис епископа Атанасија, читалац ће се замислити о томе колико ли је живот овог човјека био испуњен. Од богословских дана до упокојења није било периода мировања, одмора, већ би, као на каквој позорници, Атанасије само прескакао из сцене у сцену. Кулиса би се каткад и драстично мијењала (насупрот релативно спокојном атинском и париском животу стоји бурни и ратом оптерећени живот у отаџбини, на примјер), али је главни актер у свакој прилици био он у свом аутентичном и неконвенционалном облику. Сценографија се мијењала, али не и Атанасијеве реплике. Задивљује његова истрајност која нема ништа заједничко са тврдоглавошћу.
Биографија српског епископа уједно се може посматрати и као историјска читанка, јер обилује освртима на крупне историјске (не)прилике на преласку миленијума – како црквене тако и политичке. Али изнад свега, ово ово дјело јесте теолошки животопис, како га види и сам састављач. И то први такве врсте у новијој традицији српске писане ријечи. Богословље је непрестано крчење пута до Христа, а у овој књизи изложени су примјери ваљаног просуђивања свакодневице у односу на њега. Описано је живљење богословља.
Упркос тешким темама које се помињу на њеним страницама, књига задржава ведрину, оплемењену многим пошалицама, анегдотама и згодама епископа Атанасија. А тек његово друговање са дјецом! И ту ваља видјети истинског богослова, озраченог радошћу Христовом. Готово невјероватним звуче описи ратних година у Херцеговини у којима није утихнуо смијех. Боље рећи – није угашена радост хришћана који, и када их најсуровије гоне, са весељем чекају пристижућег женика. Епископ Атанасије знао је како да пробуди, одржи, освјежи, оснажи и увијек наново подгрије есхатолошко усхићење.
Овдје ћемо застати да, речено Светим Савом, не оумнѡжит се писанїе. Добронамјерни читалац свакако ће моћи и сам да се увјери колика је и каква школа ишчитавање овог рукописа. Српска православна црква у својој историји имала је архијереја чији животи, сваки према задобијеном и задуженом дару, могу послужити као узори. Уз захвалност епископу Максиму на подвигу писања, надамо се да ће овим дјелом разбуђена традиција састављања теолошких животописа заживјети и одржати се на славу Тројичног Бога.
