Никола Александар Марић

Када су Учитељи
стигли међу нас
ми смо већ били
добро изубијани
и гладни рошчића
око којих
отимасмо се са свињама
поседнутих легионима

Никола Александар Марић

+Атанасију

Пре но прођем капију
за којом сама чешња
поздравим гробну црквицу
у којој празан ми гроб
на опомену

У порти
волим да сретнем децу

Мирјана Зиројевић

Нижу се дани откако нас је тијелом напустио онај за кога је мало рећи човјек, владика, отац, пријатељ. Био нам све то заједно, а опет је био више од тога.

Није са нама а опет, присутан како никада прије! Колико год парадоксално звучало, са владиком Атанасијем је све увијек баш тако било, необјашњиво и сверадосно.

Архимандрит Захарија
Манастир Есекс у Енглеској

Владике Атанасија се сећам из мојих студентских дана на Институту Светог Сергија, у периоду од 1968. до 1972. године, где је он предавао најпре Аскетику, а потом и Патрологију.

Са њим сам три године делио собу у дому студената Института, а потом је о. Атанасије добио своју собу коју је, опет, делио са другима. Он је, иначе, пошто би се студенти повукли, увече почињао свој молитвени канон. Читао је молитве које му је слао о. Јустин, па се могло чути листање хартије у глуво доба ноћи. Један од нас је, тако, заволео живот молитве и постао монах. Са посебном љубављу говорио нам је о Ави Јустину и упознавао нас са његовом духовно-теолошком мишљу.

Срђан Петровић
Велика Хоча

У пресудним тренуцима за опстанак Велике Хоче, када је наш народ био избезумљен и у великој паници, када је стање било алармантно, јер преостали народ није имао ко да води, да саслуша и пружи му имало утехе, у моментима када је било најпотребније, Владика Атанасије Јевтић је два пута боравио у Великој Хочи.

Презвитер Милош Пурић
Торонто, Канада

Прича се да је војника Зорана Јевтића, док је служио војни рок између 1958. и 1960. године, један капетан избацио из пуковског фудбалског тима, иако је овај војник много волео фудбал. Старешина је као изговор рекао: „Не може поп да нам брани боје ЈНА”. Војник му на то није остао дужан, те је одговорио: „Није то само поп – то је и мајстор”.

Презвитер Иоанис Никопулос
Патра, Грчка

Било је то за мене искуство без преседана и велики благослов када сам, негде у пролеће далеке 1985. године, први пут посетио чувену Свештену обитељ Св. Архангела Михаила и Гаврила у Ћелијама, где је живео и подвизавао савремени Србин светитељ о. Јустин Поповић. Ово искуство је било и дражесно због тога што сам био део групе од десет студената Богословског факултета у Београду, на челу са тада јеромонахом о. Атанасијем Јевтићем, вољеним и поштованим професором. Међу студентима били су Прле Перић, данашњи Српски Патријарх, Ненад Милошевић, данас професор на Богословском факултету, Зоран Јелисавчић, такође професор, затим Милоје, Василије, и други, чијих се имена не сећам.

Сећање на Владику Атанасија

Игуман Дамаскин
Манастир Св. Германа Аљаског, Платина (Калифорнија)

Наш Манастир Св. Германа у Платини у Калифорнији придружио се Српској Православној Цркви 2000. године. Од тада смо били благословени да се неколико пута сусретнемо са Владиком Атанасијем. Године 2006, посетио сам Манастир Тврдош крај Требиња у Херцеговини, где ме је он срдачно примио и провео доста времена разговарајући са мном, борећи се са својим „тарзановским енглеским”, како га је назвао. У Требињу сам био поново 2009. године, овај пут са мојим родитељима и њиховом кумом, Радмилом Тараило, која је одрасла у том граду.

Игуманија Анастасија са сестринством манастира Девич

Година је 2004, тај свима познати 17. март. Са сестром Ефимијом налазимо се ван манастира, и безуспешно очекујемо обезбеђење Кфора за повратак.

Ноћ проводимо у бдењу слушајући и гледајући о стравичним догађајима широм Косова. Следећег дана покушавамо да сазнамо шта се дешава у манастиру и напокон добијамо вест да су припадници Кфора, Французи, евакуисали сестре и сместили у бивши војни ремонт у Косовској  Митровици, оставивши при том једну сестру у манастиру. Уз строгу процедуру претреса дозвољавају нам да обиђемо сестре. Излазимо јер не можемо остати, сестре су сада под њиховом “заштитом”.

Свештено општежиће Благовести, Ормилија
Чисти уторак, 16. март 2021. године

Крвна група, Rhesus: мартирска – љубави која све даје!
Његови крвни сродници: Свети Мученици Косовскометохијски, Јасеновачки, Пребиловачки... Свети Николај Жички и Охридски, Свети Јустин Ћелијски...
Одакле си ти тачно?
Изјављивао си: Србин, Јелин, Малоазијац, Цариграђанин, Понтијац, Кипранин, Јерусалимљанин, Сиријац, Атињанин, Солуњанин... Понекад и Циганин!
Како си постизао да волиш сва та места и све нас?

Игуманија Манастира Жиче монахиња Јелена са сестрама

Рекоше, уснуо је Владика Атанасије, пријатељ Божије Премудрости.

Провео је у Манастиру Жичи, међу нама, готово годину дана. Осветио време и простор и исписао ново поглавље у историји Манастира.

Слике се смењују:

Док хода ка храму, привлачи к себи свакога. И децу, оне који га воле, али и оне који га не познају. Галами и беседи, а лица свих насмејана и ведра.

На богослужењу пева, исправља појце, тумачи написано и додељује метаније као ордење. А није наодмет и да се префарба под, ушије рашивено, преуреди простор.

Матија Бећковић

Звучни запис Радио Светигора 11. март 2021. године

„Никад умировљени владика Атанасије је уствари умро оног истог дана кад и његов брат, Амфилохије. Сачекао је само да га испрати и да га опреми за тај далеки пут. Никад нећу заборавити како му је у сандук стављао јабуку и књигу „Писма оца Јустина”, која је писао обојици, да има шта да понесе на Небо. Време ће рећи да су се они у исти дан и родили и у исти дан упокојили, и да нису могли живети један без другог”, започиње своју причу о блаженопочившима митрополиту Амфилохију и владици Атанасију академик Матија Бећковић, на таласима радија ”Светигора”.

Владика Атанасије је најоригиналнији епископ Српске цркве у њеној историји. Најбоље га је описао грчки митрополит Николај Хаџиниколау. Тај његов опис сада кружи мрежама и сигурно сте га ви већ имали и читали на Светигори. Ми смо се осиромашили, Небо се обогатило. Скршили су се све сами носећи стубови Српске православне цркве, све у истој години. Али, они су отишли као победници на Земљи, да са Неба учине оно што на Земљи нису могли.

Владика Григорије о упокојеном Владици Атанасију

Ако архипастирско дело патријарха Павла најбоље описује његова чувена узречица „Будимо људи“, онда архипастирски рад Владике Атанасија најтачније описују речи које је врло често изговарао: „Будимо пажљиви!“ Често нам је понављао да је „пажња друго име за љубав“

Након 118 година поново је у Херцеговину спуштено тијело једног епископа. И то каквог епископа! Епископа којег заслужује Херцеговина, која је на мученичким костима утемељена и крвљу невиних натопљена.

Један од мени драгих писаца, Орхан Памук, једном је изрекао бесједу под насловом Кофер мога оца. Очев кофер, о коме је нобеловац говорио, био је очев поклон њему, а унутра су се налазили очеви необјављени књижевни радови, приповијетке, есеји, дневници и размишљања. Писац је говорио како се мјесецима охрабривао да отвори поменути кофер и почне читати очеву рукописну заоставштину. Када сам позван да кажем неколико ријечи о Владици Атанасију, осјетио сам немоћ и бојазан, вјероватно сличне онима које је осјетио поменути књижевник у сусрету с очевим кофером. Мој духовни отац и учитељ Владика Атанасије, за разлику од Памуковог оца, мени никад није предао неки конкретан кофер. То је и разумљиво ако имамо у виду чињеницу да су његови радови већ објављени у преко 30 томова, а вјерујем да би се остали списи и записи тешко могли смјестити у један кофер. Стога је Владика Атанасије, умјесто кофера успомена, мени оставио неописив и недокучив ковчег предања Цркве и служења Христу у епископству, у Херцеговини, земљи Светога Саве и Светог Василија. Из тог кофера оца свих нас свештеника и нашег сестринства, кофера предања, мирисала је свјежина и осјећао се танани лахор вјечне младости и живости, који је у свима нама будио вољу на покрет који нас води Христу у загрљај.

Презвитер Дражен Тупањанин

„Благо оном који се не саблазни о мене“ (Мт 11, 6) – рекао је Спаситељ у јеванђељу. За неконвенционалну и по свему оригиналну личност нашег великог оца и учитеља, владике Атанасија, можемо, сљедујући овим Христовим ријечима, устврдити да су заиста блажени они који су испод грубе, робусне спољашњости овог ваљевског херцеговца препознали боголиког родитеља и христоносца. Истинитост његове неуглађености и нелицемјерности била је толиоко магнетична да су је осјећали и они који би га само у пролазу сусрели или чули његов глас, бесједу, шалу или грдњу. За однос са њим, и тиме и благослов учешћа у тајни људске боголикости коју је из себе исијавао и непрекидно свједочио постојао је само један услов – искреност.

Милица Илић, ученик другог разреда Српске гимназије „Никола Тесла“ у Будимпешти, уз помоћ јереја др Живка Илића