Архимандрит Василије Ивиронски Гондикакис
Ἀρχιμ. Βασίλειος Ἰβηρίτης
14. фебруар 2022.
Када је дошао у Атину (1964) да би припремио богословску докторску дисертацију, био је већ јеромонах. Постављен је за служитеља у цркви Пресвете Богородице (и Свете Тројице) Ликодиму, у такозваној руској цркви – у храму из једанаестог века у центру Атине.
Његов долазак у древни храм васкрсао је нестариву благодат Цркве. Висок и сув, са снажном вером, која је привукла пажњу младих људи различитог порекла и интересовања.
Покренуо је многе душе за живот у Христу, и створиле су се везе духовног пријатељства у Христу, које се до данас одржавају и расту.
Када је требало да крене из Атине за Париз, изговорио је поздравно слово у горњици, на галерији руске цркве, пред ужим кругом својих ученика. Била је то ризница богословског етоса, која остаје као једно поглавље у предању Цркве.
Он отвара своје срце. Исповеда свој подвиг. Говори о односима верних у Христу. Своју свештеничку савест пројављује начином на који поучава и богословствује. Он наглашава:
”Случај звани Христос, Амин Божји, није као било који други случај. Он је јединствен. Тражи све и даје све.
Највеће моје проклетство је моје самољубље. Волим вас због Христа. Јер само тада је могуће волети и спасити. Тамо где постоји љубав без Христа, уједињују се два самољубља, сусрећу се два користољубива бића, од којих свако покушава да искористи оно друго.
Какав год да сам и где се год будем нашао, као свештеник имаћу вас у својим молитвама и у молитвама на службама, и то ће нас спајати, независно од времена, простора и стања.
Где год се нашао, са колико снаге и вере будем могао, помињаћу вас.
Знам колико ме страсти моје поткрадају, али такође знам да ће благодат Христова победити све моје страсти!
У немоћи мојој пројављује се сила Његова.
Надам се да ћу, вашим молитвама, некада проповедати достојније”.
Као млад био је украшен мудрошћу стараца. Како је старио годинама, све више је постајао дете.
Био је силног духовног састава и неуморан проучавалац Светих Отаца Цркве, као и свих немирних духова, од Достојевског, па све до најекстремнијег противника вере.
Његова вера и љубав према Христу оживотворавала је и осветљавала све, истичући ”кроз Цркву многоразличну мудрост Божју”.
Будући да је био, не просто интелектуалац, већ човек који верује у Христа, ”јер вера није свих” (Не верују сви) (Сол. 3,2), вером је знао све и испуњавао би те неизрецивом радошћу Раја. Преносио је на тебе благодат Духа. Непојмљива је била ширина знања и ауторитет којим је располагао на пољу академских учитеља. Слушајући га, не би слушао неког научника, него би пред собом видео дете које се игра у лукама Раја.
Када је остарео, угојен и запуштен у изношеној раси, са једноставним одеждама и панагијама, сав је блистао благодаћу Духа, који га је држао младим и радосним.
Својим бучним присуством преносио би на тебе мир Духа. Својим непретворним понашањем, објављивао је да је Христос Спаситељ света.
Благодат Христова узвисивала га је на други ниво ”док нас ниси узвео на небо и даровао нам Царство Твоје будуће”. Његово спонтано понашање никога није понижавало, како год да је говорио. Није истицао себе, шта год да је радио. Све је достигло до детиње једноставности будућег века. Када би нашао децу, напуштао би све и разговарао са њима на њиховом језику у раздраганости.
Он је говорио, не просто о истини и слободи, него је сам био слободан и истинит. ”Ако вас је Син ослободио, бићете истински слободни” (Јн.8, 36).
Показао се у стварности васељенским учитељем, који својим присуством безгласно храбри просте вернике, а неке који су на високим положајима суди због мањка вере.
Сусрет са њим и његова реч увек су били изненађење радости.
Једном приликом, када је дошао у наш манастир и тражио да види игумана (тада сам био игуман), рекли су му да се игуман одмара, на шта је он додао: ”Донесите ми кофу воде да му сипам на главу”.
Радовао би се гледајући га и слушајући како се креће у слободи деце Божје.
Када је у неком разговору неко рекао да је Авва Исаак Сирин био несторијанац, он је рекао: ”Добро, и шта сад”?
Познавао је изнутра силу Цркве Христове и благодат Светих. Ништа није коментарисао спољашње и површно.
Када су га питали које су границе Цркве, рекао је да су границе Цркве границе љубави Божје. Његово бучно присуство одисало је миром. Његова бујица речи, остављала би те без речи, хранећи свет небеском мааном (храном).
Сада када је отишао, ближи нам је него икад. Сада када не говори, његова реч чује се гласније.
Сви коментаришу речи и понашање онога који остаје са нама као непресушни извор живота и свагдаблистајуће присуство на небеском своду Цркве.
Благодаримо Богу што нам га је даровао.
