Мало је било тако живописних личности у историји наше Цркве, какав беше Тасо. Од библијских ликова могао би се поредити са многим – Јеремијом, Јоном, Јованом Крститељем и другим. Ипак, највише је подсећао на пророка Илију, ватреног борца за праву веру и громовника. Док би држао говоре, стицао се осећај да му из ретке браде севају муње. Имао је оштар језик, али благе очи и кротак поглед. Онако крупан, незграпан тутњао је земљом Светог Саве. По рођењу Србијанац, по опредељењу Ерцеговац. По виђењу ученика, био је наш. Тежак, понекад напоран, свадљив и раздражљив, али то ником није сметало. Тако смо га доживели од почетка, тако је и остало до краја.
Силан беше Тасо у свему што је радио. Било да пише, било да пева, било да ходи. Према њему човек није могао бити равнодушан. Тај ватрени пророк наших дана, неодољиво је подсећао на старозаветне пророке. Не, није он био дворски пророк, попут лажних пророка, спремних да служе свакој власти. Код њега се десила нека чудна идентификација са пророцима. Рекло би се на подсвесном нивоу. Није Тасо никог опонашао, сем делом имењака – Атанасија Великог. Он је библијски ум стекао читајући и живећи Писмо. Писмо је и преводио, под старе дане ишао је да учи јеврејски у светом граду – Јерусалиму. Пророке није преводио, а ипак их је живео. То што библисти данас називају актуализација Писма, управо је то био Тасо.
Древни оци су у својим тумачењима посебно наглашавали тај феномен. Ипак, нико то није радио тако мајсторски као свети Јован Златоусти. Са необичном проницљивошћу, реторички и поетски безпрекорно Златоусти је оживљаво библијске личности и доводио их у непосредну везу са стварношћу. Царицу Евдоксију, Златоусти је у једној беседи назвао Иродијадом. Када су власти једној угледној удовици отели виноград, он је то поредио са Ахавовом отмицом Навутејевог винограда. Тасо је по темпараменту био сличан и Златоустом. Још више му је личио у критици власти и неморалних попова.
Критика власти и поквареног свештенства потиче још од пророка. Осија је за свештенство говорио: „Дружина је свештеничка као чета која дочекује људе, убијају на путу у Сихем, чине грдило“ (6, 9). На власт су се обрушавали редом: Исаија, Јеремија, Језекија, Амос, Михеј .. Ни свештенство нису штедели. Као и пророци, Тасо је сумњичаво гледао на свет препун идола. За разлику од многих пророка, он није само писао него и делао. Управо ту неодољиво подсећа на пророка Илију. У Илијино доба, Израил се као ретко када у својој историји клањао идолима. Библијски писац за то је навише осуђивао царицу Језавељу, тирску принцезу и жену цара Ахава. Ахав је пак био умеренији и обазривији, али Језавеља је била ватрени поборник хананских култова. Троугао Илија – Ахав – Језавеља, увелико је подсећао на троугао Тасо – Слободан Милошевић – Мира Марковић. Као што је пророк критиковао царски пар некада, Тасо је критикова црвене вампире деведесетих.
Сличност са Илијом се огледа и у његовом односу према истинској вери, и не само то него и начину како се обрачунавао са противницима. Познато је да је Илија заклао 400 Ваалових пророка на Кармилу. Тасо није клао ножем, него речима. А речи му беху оштрије од ножа. У својој јарости знао је да претера. Бог зна шта би са противницима чинио да је живео у Илијино време. Далеко од тога да је Тасо био зао, напротив. Он је био ревнитељ за веру. Није био ни идеолог, који од сопствених визија не види човека. Био је једноставно пророк и громовник. Истини за вољу другачији није ни могао бити с обзиром на темперамент који је поседовао и услове у којима је живео.
Тасо се млад замонашио. Истинско монаштво јесте наставак старозаветних пророштава. Бити у свету, али не од света. Тај усуд га је пратио цели живот. Критикујући власт, синодалце и лажне патриоте, решио је да оде на свој Хорив. Беше то Ерцеговина. Када је стигао у земљу Светог Саве (како је сам говорио), сусрело га је нешто слично Илији на Хориву. Наиме, према библијским казивањима, када је Илија ступио на Хорив десила се једна необична сцена. Илија је боравио у пећини, а онда га је позвао Бог: „А Он рече: Изиђи и стани на гори пред Господом. И гле, Господ пролажаше, а пред Господом велик и јак ветар, који брда разваљиваше и стене разламаше; али Господ не беше у ветру; а иза ветра дође трус; али Господ не беше у трусу; иза труса дође огањ; али Господ не беше у огњу. А иза огња дође глас тих и танак. Кад то чу Илија, заклони лице своје плаштом и изашав стаде на вратима од пећине. И гле, дође му глас говорећи: Шта ћеш ти ту, Илија?“ (3Цар 19, 11-13).
Као што је Илија тражио Бога на Хориву, тако је Тасо отишао у Ерцеговину. Илију је Бог послао да се врати, Тасу да остане. А колико је ветрова и земљотреса протутњало кршевитом Ерцеговином, то ни Тасо није могао избројати. Био је он ту битке са својим и са туђином. Ипак, тај „тихи и танки глас“ га је највише држао у покорности. Ипак од Ерцеговине је још више волео Косово, највеће српско светилиште. За њега, то није било поље као свако. Било је то поље „над ком је небо“, и поље „под ким је небо“. Попина песничка визија Косова, као српског Јерусалима, поклапала се са Тасиним теолошким виђењима. Косово је била реч коју је носио, слика коју је гледао, пој који је слушао… У њему је он гледао витешке гробнице, и јунаке „који живе докле сунце грије“.
Ипак се је стално враћао Ерцеговини, манастиру Тврдош и светом Василију Острошком. Ту је налазио снагу за даље подвиге. Седео би некада замишљен на обали Требишњице, гледајући одраз месеца у бистрој води. Ту је зидао и градио па се једном са зидине стрмоглавио. Дуго је после носио бели овратник. Чудом Божијим остао је жив.
Пара никада није имао, одао је поцепан. На то се није обазирао. Велики подстерек био му је Ђедо, цетињски Мојсије. Сав живот су били као браћа, синови истог грома. Често су се међусобно шалили и зачикавали. Таса је ту предњачио. Међутим, Ђедо је био префињенији шаљивчина. Добро је позната чувена анегдота, када је Тасо нашао неко рањено магаре на ратишту. Беше му жао живог бића, па реши да му потражи ећима. Доктори га видали, калуђери чували, Тасо питао. На крају опорави се магаре и стане на ноге. Тасо га је свуда водио са собом. Једном приликом неко их сликао. Слика доспе до Ђеде. Када ју је видео, само упита: Ко је овде Атанасије?
Имало би се још много тога причати о Таси, таман књига да не стану у целу Ерцеговину. Али има ствари које се не могу препричати, нити схватити. Само они који су познавали Тасу, могу делом одгонетнути тог богослова-дива. То су, наравно, његови ученици. Имао их је више него Илија. Додуше, Илија се пред својим жив узнео на небо, бацивши му пророчки плашт. Тасу нико није видео да се узнео жив на небо, али сви верују да је на небу, и одозго и даље баца громове.
Родољуб Кубат
