Затиче ме предлог за сећање на Владику Атанасија док читам Св. Симеона Новог Богослова и Св. Марка подвижника, који је извршио и први духовни уплив у живот Св. Симеона.
Сећам се раније, кад год смо имали неку духовну или литургијску недоумицу, увек смо имали мир, јер је одговор увек био једноставан – идемо до Тврдоша да питамо Владику Атанасија. И сада када одемо, осврћемо се нећемо ли га угледати негде, или зачути како гласно нешто бруји, али никада не осећајући страх, већ увек љубав. Можда нас је зато увек примао, био уморан, било да нешто пише, било да одмара... као оне који долазе из братског манастира Савина.
Сведочимо да нас никада није одбио за који год проблем, или потребу да смо долазили, и увек бисмо одлазили духовно а и телесно укрепљени. Често се сећао и блажене успомене оца Јустина савинског, говорећи како је дубок човек био отац Јустин дечански и савински.
Данас се осећа недостатак таквих духовних вулкана, да загрме кад је потребно и да мире у истој мери. Нама је остао у сећању као човек без предрасуда, и као онај који руши све предрасуде. Човек покајања који се није плашио ни да погреши - људи смо, али није имао ни лажну праведност, па да после не може тражити опроштај, или још боље речено, он је умео да покаже покајање. Зато је привлачио к себи као магнет. Можда треба поменути једну мисао која се односила на њега, а коју смо чули од херцеговачког свештенства: „Владика Атанасије те прво разапне, па те онда васкрсне!“
То је био он у најкраћим цртама речено, сведок Васкрсења Христовог, а тиме и нашег, уколико останемо на путу Истине и Правде Божије, којим је и Владика Атанасије ишао. Његовим молитвама да истрајемо на том уском Путу, који води у Живот Вечни!
Јеромонах Макарије
Игуман Савински
26. 10. 2024. год.
