Дарко Р. Ђого

Ми смо сви његова дјеца, његови ђаци: некима је стигао да предаје у Београду, некима у, како је сам говорио „Хочи на Тјехотини“, некима у Тврдошу, са косиром у руци или лоптом у ногама. Предавао нам је на страницама Патрологије 2 коју бисмо, ако нам је неко поклони, оно прво издање, крили као читанку Отаца и упутство за живот – док су све његове друге књиге биле радни листови хришћанског живота. Предавао нам је. Не богословље већ себе. Мада: то је исто.

Тешко је. И тешко писати о њему. Јер његова ријеч је остала трајно мјерило свега што пишемо: и када смо писали са сазнањем да ће њему доћи до очију (јер читао је све!), када смо писали да би нас похвалио (што тада никад није чинио), када смо писали да бисмо показали да смо млади и „паметни“ и да смо „превазишли“ дјечије болести новоотачке синтезе – он је био мјерило нашег богословског стварања. Не тек тако. Са преласком Владике Атанасија из ововремене у оновремену патрологију, заправо је „престао са радом“ најзначајнији институт за патрологију, литургику, догматику, црквену историју, црквену публицистику, политичку  (друштвену) теологију. Институт у једној личности.

Архиепископ Катарски Макарије
Јерусалимска Патријаршија

6. март 2021. године

Спречен сам да физички присуствујем и да се опростим од мог учитеља као професора Богословског факултета у Београду; мог Епископа мање од годину дана док сам био панчевачки ђакон; богослужитеља и проповедника када сам служио у Манастиру Ваведење, а особито као поклоника Свете Земље и синкелиота док је боравио у Јерусалимској Патријаршији, изучавајући јеврејски језик и преводећи књигу Постања и Давидових псалама. Том приликом сам имао „друге богословске студије“, али овог пута „дијалектичког типа“.

Драги Владико, дугујем Твојој Љубави, богословском знању и подршци: у време док су други држали одстојање и другачији став везано за послушање у мом пастирском служењу.

Од мноштва утисака и мисли, покушаћу да истакнем оне најважније. Поменућу кратко дирљиве утиске из ходочашћа у Понту и Кападокији, служењу свете Литургије и живе описе о Светим Каподокијцима, док смо заједно следили путеве тих Отаца, тако да смо сви ми који смо у томе учествовали мислили да ћемо их тамо срести, а сусрели смо их док смо упијали твоје речи.

Митрополит тверски и кашински Амвросије
5. март 2021. године

Епископ Атанасије (Јевтић) био је веома необичан. Сјећам се негдје почетком 2000их ја сам га дочекивао на аеродрому у Москви, и први пут сам видио тог чудног човјека, у краткој мантији, у сандалама на босу ногу, са околовратном заштитом (владика је имао озбиљну повреду кичме), ја нисам одмах схватио, да је испред мени велики богослов нашег времена, архијереј, али не јуродиви.

Иако се он често понашао као јуродиви. Узимао би са стола све бомбоне и слаткише после ручка, а затим их на улици дијелио дјеци; задајући им питања типа „Колико имаш годинa?“. И одговарајући на „седам“ или „десет“ говорио би: „А ја имам „четири!“, чиме је уводио у збуњеност дјецу. Он је волио да се игра са дјецом. Док би могао бити строг у општењу са омладином или студентима. Чак и са браћом архијерејима такође.

Митрополит Месогеје и Лавреотике Николај Хаџиниколау

5. март 2021. године

Желела бих, Преосвећени, да нам испричате како сте се упознали са блаженопочившим Епископом Атанасијем, и како сте се повезали са њим?

Мислим да сам га упознао 1987. године у Америци, када је дошао на једну конференцију. Тада је давао интервју на грчком, а од мене је тражио да преводим на енглески, што сам ја прихватио. Гануо ме је начин на који је говорио. Биле су то године комунизма. Говорио је убедљиво, сасвим јасно и на врло интелигентан начин. Испричао је и неколико духовитих шала. Био је врло речит. Описивао је стање у Србији и потребе, као и снагу вере, која је била потребна српском народу, као и уопште у свету. Критиковао је Американце у Америци. Био је строг према комунистичком режиму који је тада владао. Био је исповедник вере и Православне Цркве у којој је живео и доживљавао је, као и ми.

Јерусалимска Патријаршија

Блажењејши Архиепископе Пећки, Митрополите Београдско-карловачки и Патријарше Српски, у Христу Богу, возљубљени и многоцењени брате и саслужитељу Наше смерности, г. г. Порфирије – Ваше многопоштовано Блаженство братски у Господу целивајући, најсрдачније поздрављамо.

Дубоку тугу, која је туга по Васкрслом Господу, изазвала је у Нашем срцу вест о упокојењу у Господу незаборавног Епископа умировљеног Захумско-херцеговачког г. Атанасија Јевтића.

Чланови Председништва и Скупштине
Покрета за одбрану Косова и Метохије
4. март 2021. године

Владика Атанасије представио се у Господу. Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски својим великим делом и аутентичном личношћу обележио је готово пет деценија историје српског народа. Био је у исто време учени професор Православног богословског факултета, писац, богослов, историчар цркве и преводилац, Владика који је обнављао Светосавску цркву, крстио, храбрио и усправљао свој народ, јавна личност и трибун која се хватао у коштац са највећим изазовима своје епохе. Рођен у шабачко-ваљевском крају, узрастао под крилом Преподобног оца Јустина Ћелијског, школован у Грчкој и Француској, полиглота широких, поузданих и сређених знања, био је познат и препознат у међународној теологији и науци.

Протопрезвитер Атанасије Циаусис

Моје познанство са српским епископом Атанасијем се подударило са мојим студентским годинама на Атинском Теолошком факултету око 1970-71.

У почетку, једино што смо знали о Атанасију Јевтићу јесте то да је био ученик и духовно чедо познатог и цењеног професора теолошког факултета у Београду, о. Јустина Поповића, сада већ светитеља Српске Православне Цркве.

Тих година, у десетљећу 1960-70-тих, у Метеорским манастирима су живела омања монашка братства.  Конкретно у Великом Метеору боравио је старац Емилијан, потоњи игуман свештеног светогорског манастира Симонопетре. Као ученици гимназије у Каламбакију упознали смо старца Емилијана и често смо посећивали метеорске манастире, а нарочито Велики Метеор. Ту на Метеорима сам најпре упознао о. Атанасија, а затим и у Атини, где сам студирао на Теолошком факултету, а он је писао своју докторску дисертацију.

Сваки дан и сваки сусрет са њим, било је „откровење” и пријатно изненађење. С обзиром да је, како нам је касније открио, учио и по деветнаест сати дневно грчки језик, а затим је изучавао светоотачке списе, неке на новогрчком, а друге на старогрчком језику, разговори са њим су били несметани и  на разним нивоима. (могло би се чак и слободније превести по смислу: и на разне теме)

Милан Јовановић

Писма Аве Јустина Поповића јеромонаху Атанасију Јевтићу
(1957-1968)

Уводна напомена

Недавно је у оквирима Сабраних дела Светог Јустина Новог у 30 књига, изашла књига 23/1, са Писмима Аве Јустина. Ова Писма, која је за штампу приредио умировљени Епископ ЗХиП Атанасије (Београд 2020), садрже и сачувана писма која је Јустин слао јеромонаху (сада епископу) Атанасију.

У овом тексту анализирамо писма у периоду од 1957. до 1968. године.

На основу ове преписке можемо сагледати више аспеката Атанасијевог живота. Најпре добијамо увид у то како се кретао живот младог ученика Богословије у Београду од тренутка када је послао писмо, у то време забрањеном и заборављеном професору Богословског факултета, архимандриту Јустину Поповићу. Наиме, Ава Јустин је после завршетка Другог светског рата неоправдано протеран са Универзитета и затворен у кућни притвор у манастирима у Србији. Крајње одредиште је било манастир Ћелије код Ваљева у којем је Ава Јустин остао наредну 31 годину до свог упокојења. У писмима се може видети почетак пута Владике Атанасија од младалачког, средњошколског тражења да му отац Јустин одговори на питање о штетном деловању једне верске секте на православни српски народ, све до докторских студија и постдокторских истраживања дела Светих Отаца у Атини.

Могли бисмо рећи да у наше дане наша лица представљају копије један другог и заједно представљају копије општих исфабрикованих модела живота. Апсолутни пример тога су звезде Лос Анђелеса и Холивуда. Слично томе, ликови на иконама, које осликавају савремени иконописци, представљају лоше копије и лажно се сматрају као византијски, копије оригинала, једне монотоније и понављања, која је потискујућа, која упућује на читаву војску лажних светитеља, а не на јединствене и непоновљиве личности. Насупрот тој монотонији и униформисаности и одсуству укуса, боје и истинске личне заинтересованости, усправља се личност човека из ”Подземља” једног Достојевског, као и лик оца Атанасија Јевтића у нашем микрокосмосу личних односа љубави.