Аутор: Душан Боројевић
Исихазам, односно исихастички покрет, јесте феномен који захтева велику пажњу. Наиме, он представља једну од најзанимљивијих тема у хришћанској теологији, и различито је реципиран, како на Истоку, тако и на Западу. Док западно-хришћанско гледиште ову појаву не третира са превеликим уважавањем, на Истоку исихастички покрет представља једну од водећих потврда вере и успостављање предањске везе са ером Васељенских сабора. Време Св. Григорија Паламе, архиепископа града Солуна, представља врхунац исихастичког богословља. Међутим, услед западног противљења, и потребе да се спор између великог противника тзв. "пупкогледаца", Варлаама Калабријског, и Св. Григорија, заточника исихаста, реши, било је сазвано чак три сабора.
Тек након три сабора и великих богословских расправа, паламитска теологија односи победу, коју је на крају ипак само Исток прихватио, док су западни богослови остали при својим ставовима, оптужујући између осталог Св. Григорија и да прибегава суштини, од које одваја енергију, изузимајући притом Три Личности. Нил Родоски почетком 15. века истиче значај паламитских сабора, називајући овај процес Деветим Васељенским сабором. Св. Григорије је тако постао симбол исихастичког покрета, који је предано бранио и заступао, и извршио је огроман утицај на развој Цркве, како у своје време, тако и у будућим вековима. Његови лик и дело постали су врло интересантни за разне истраживаче и богослове. Управо једно такво виђење ћемо и да обрадимо у овом раду, конкретно из перспективе владике Атанасија Јевтића.
