Милан Радуловић
Саосећајући као народни човек са судбином људи у тоталитарном режиму, јеромонах Атанасије истовремено се као хришћанин саживео са богоносном улогом српског народа у историји, са народним жртвовањем за православну веру и страдањима за њу. Уверен да жртве за веру и због вере не смеју остати заборављене у тами јама у које их је гурнула злочиначка рука, забетониране плитком, претрнулом и уплашеном савешћу живих потомака, поново покопане олаким и присилним заборавом њихове судбине, лишене хришћанског покајања злочинаца и искреног хришћанског опроштаја браће и сународника (а једино их је покајање и праштање могло васкрснути) – наш калуђер је кренуо на ходочашћа српским масовним гробницама: да опоје скривена и непозната гробља, да се распита чије су мошти у њима, ко је био човек који је тако неприродно и несрећно умро, ко онај ко га је тако нељудски послао и испратио у бољи свет. Резултате тих истраживања објавио је у књигама Од Косова до Јадовна и Великомученички Јасеновац – Усташка творница смрти: документи и сведочења. Јеромонах Атанасије први је међу српским свештеницима јавно, у земљи, на лицу места, служио опела и жртвама комунистичког терора. Заложио се да се и те жртве, као и оне усташке, идентификују, достојно сахране, упишу у живу књигу народног памћења и праштања.
Хришћанским приступом новијој српској историји јеромонах Атанасије је јасно открио шта би требало да буде морални императив савременика, живо духовно стремљење српског народа у овом часу: оживети у души жртве за веру, ликове наших новомученика, јер се тако продубљује и брани вера нас живих. Залагањем да се јаме отворе овај српски духовник није тежио да у нама пробуди национални инат и нове политичке размирице са потомцима и следбеницима злочинаца. Најмање то. Желео је јеромонах Атанасије да нас пред тамом и језивом хладноћом јама суочи са нашим сопственим моралним и историјским безданом у којем смо живели. Срљајући у празну и мртву будућност, српски народ је био у искушењу да заборави своју живу прошлост, своје темељне, вечне, општечовечанске, највише вредности. Брижни што је народ у опасности да изгуби своју христоликост, у којој је садржан и национални идентитет, наша Црква, свештенство, монаштво, верујући део наше нације, желели су да се пред јамама, тим симболима наше судбине у новијој историји, тргнемо не само биолошким инстинктом самоодржања, већ и да се пробудимо духовним осећањем стида, греха, богобојажљивости. Да оживимо жељом за покајањем и праштањем. Да ли смо тај позив чули, услишили и испунили? Јесу ли трудови јеромонаха Атанасија, уграђени у наше буђење, плодоносни, награђени, благословени; јесу ли његова надања у нас остварена? Јесу ли злоупотребљена? Криво схваћена? На ова питања у садашњем часу нису могућни истинити одговори...
Световна интелигенција са симпатијама је прихватила и пратила упорну борбу јеромонаха Атанасија да се скине клевета са имена владике Николаја Велимировића, да се истином о његовом животу и националном раду развргне настрана, неправедна, из политикантских разлога успостављена симетрија између владике Николаја и надбискупа Алојзија Степинца. Међу нашим свештенством у земљи он је вероватно највише допринео да се српској књижевности врати један од њених класика, култури један од највећих теолога који је Српска црква одгајила, а верујућем народу мошти његовог новог светитеља.
Овим и другим јавним активностима јеромонах Атанасије је показао да има живу интуицију којом схвата шта су најпречи и неодложни национални задаци и циљеви садашњег времена; да има храбрости да се за те циљеве заложи и интелигенције да их оствари упркос привременим неприхватањима и несхватањима, изазваним можда привидно преурањеним истицањем тих циљева.
Атанасије је од оних монаха који се не боје учешћа у конкретним друштвеним збивањима, од оних богослова који актуалан историјски ток могу да осветле духом Вечности, од оних свештеника који умеју да веру распростране у народу, да открију и у свом времену успоставе јединство вечне и универзалне православне догме и непоновљивог, увек новог реалног живота. Кад говори о историјским или политичким темама, он уме да говори и као историограф и као политички делатник, али се и у таквом говору увек осећа тон, став и доживљај једног духовника, ученог теолога и народног свештеника. А ако су тај тон, став и доживљај у говору понекад пригушени и померени у други план, у практичним делима су вазда јасни, видљиви као дан. Једно од таквих дела је и одлука владике Атанасија да из Банатске пређе у Захумско-херцеговачку епархију. У тој одлуци приљубиле су се једна уз другу жудња монаха да са Христом у себи и испред себе буде с народом у најтежим временима и најгорим приликама, и херојски идеал нашег патријархалног човека и епског менталитета: да ваља „и на страшном мјесту постојати”.
И јавним ангажовањем и теолошким списима владика Атанасије Јевтић стално изнова покушава да покаже, докаже и упозори: да је наш епски менталитет, у свом чистом и изворном виду, надахнут, проткан хришћанском вером, да је христијанизован, и да је православље централна, најмоћнија струја наше патријархалне и епске културе, темељ националног идентитета. У личности и деловању овог богослова увек се осећа јединство, хармонично садејство универзалне хришћанске духовности и конкретног народног животног и историјског искуства, хришћанске и епске свести, српског патријархалног и хришћанског морала. Стога савременици у личности владике Атанасија виде и великог духовника, готово хришћанског мистика, и обичног народског човека.
Између националног и културног ангажмана владике Атанасија Јевтића, на једној страни, и његових теолошких студија, расправа и огледа, на другој, на први поглед нема неке чвршће везе – јединствене теме, на пример – која би ове две сфере духовног живота и рада повезала у органско јединство, у конзистентно животно дело и целовит духован став. Има чак мишљења да су ове две области Владичиног деловања међусобно неусклађене, готово супротстављене, и да његов друштвени и национални ангажман иде на штету богословско-философског рада, ако не друкчије а оно тиме што пажњу и енергију одвлачи од основног позвања за које је др Атанасије Јевтић изузетно надарен, и у којем без сумње може највише дати. Овакво мишљење, ипак, у основи је врло површно и погрешно, као што је и утисак о не-јединству националног и теолошког, практичног и теоријског рада само привид. Јер, иако тематски и методолошки разнородни, ова два вида духовног рада имају јединствену општу функцију: и националним акцијама и теоријско-теолошким списима владика Атанасије жуди да у души српског човека и у непосредној друштвеној стварности српског народа угради, утврди и оснажи Христову науку, Његову веру, духовност, етику. Уз то, ове две области духовног живота нису повезане само јединственом функцијом него и јединственим ставом и јединственим персоналним сензибилитетом и темпераментом: и у националним акцијама и у теолошким списима др Атанасије Јевтић тежи да своје ставове искаже јасно, отворено, безрезервно, крајње искрено, логички уверљиво, реторички убедљиво, емоционално спонтано и живо. На крају, методологија православног богословља темељи се на постулату да између човековог свакодневног живота у свету, с људима, и живота у Христу, као ни између „практиковања хришћанских врлина” и интелектуалног рада нема граница – јер је људско биће целосно, а свака људска егзистенција непоновљив органско-духован космос. Стога и богословска умовања нису самосврховита и самосмислена, него су у функцији духовног преображења личности и непосредне егзистенције.
Православље је један наглашено прагматичан духован доживљај егзистенције, доживљај који је у функцији човекове личности и живота а не у функцији знања ради знања, или у функцији неке апстрактне истине и апсолутног сазнања. Та специфично прагматична димензија православне духовности представља истовремено границу између православља, на једној страни, и гностицизма, метафизике и философије, на другој.
У својим списима др Атанасије Јевтић у први план истиче два момента, два мотива, две духовне визије садржане у православној философији живота. Прво, он снажно наглашава величину човекове слободе и значај човекове слободне воље у прихватању Бога. Друго, на готово свакој страници својих списа варира, образлаже, дочарава став: да је основни унутрашњи садржај вере у ствари љубав и одговорност. Божја љубав према човеку и човекова љубав према Исусу Христу, према конкретном и живом човеку, према свакој људској личности, према животу и свету. И одговорност пред божанским потенцијалима сопственог бића и сопствене реалне природе, пред унутрашњом светлости личности, пред личним чежњама за правдом, добротом, срећом, за првотном невиности и наивности, за срећним дететом у себи.
Кроз списе владике Атанасија Јевтића читалац се непрестано креће између висина пишчевих интелектуалних узлета и дубина његове хришћанске вере.
(1992)
