Могли бисмо рећи да у наше дане наша лица представљају копије један другог и заједно представљају копије општих исфабрикованих модела живота. Апсолутни пример тога су звезде Лос Анђелеса и Холивуда. Слично томе, ликови на иконама, које осликавају савремени иконописци, представљају лоше копије и лажно се сматрају као византијски, копије оригинала, једне монотоније и понављања, која је потискујућа, која упућује на читаву војску лажних светитеља, а не на јединствене и непоновљиве личности. Насупрот тој монотонији и униформисаности и одсуству укуса, боје и истинске личне заинтересованости, усправља се личност човека из ”Подземља” једног Достојевског, као и лик оца Атанасија Јевтића у нашем микрокосмосу личних односа љубави.
Вредело би, Максиме, да се једна иконографска дисертација припреми на основу једне такве аутентичне личности. Можда да ми пошаљеш неколико фотографија изблиза фотографисаног старца Атанасија, па да покушамо нас двојица да га насликамо, да насликамо то лице које се не може насликати - као што кажемо ”нерукотворена икона”. Тако нешто би нам помогло да барем мало дотакнемо те недодирљиве стране другога и да се излечимо од вештачке љубазности, штетне по наше здравље.
