Владика Максим (Васиљевић)

Реч на отварању Изложбе фотографија посвећене Владики Атанасију

Требиње 23. фебруара 2022. г.

„Слава Теби који си нам показао светлост…”
Велико славословље

Као љубитељ светлости Божије, као човек чије „срце се потпуно предало проучавању дела Божјих у историји” (по речима Теодора Јангуа), Владика Атанасије је ценио сваки отисак и запис лепоте Творца, па самим тим и фотографију.

Протојереј Јован Милановић,
ректор Карловачке богословије

Верујемо да је и то без сумње по промислу Божијем. Умро је већ четврти јерарх наше Цркве. Велики у души у срцу – мали као деца – владика Атанасије, умировљени Епископ захумско-херцеговачки. Епископ који је био све само не умировљен. Био је у миру са својом савешћу, са искреношћу коју је имао према свима и свакоме, био је и миру према Богу, али је увек био и остао једно велико дете, један велики дечак који је цео свој живот ишчекивао сусрет, загледан у Христа, и дочекао га на крају. Питам се како ћемо наставити даље, а онда, баш после тог бесмисленог питања се управо сетим речи тог истог владике који је рекао у једном од момената своје дивне и једноставне искрености: „Не држи Атанасије Цркву, него Христос!“ У тој његовој дивној једноставној реченици је изаткана сва његова, за многе никада схватљива, смиреност и преданост Богу.

Поводом годишњице упокојења
Рајко Рајковић, свештеник
Ћуприја

Није лако рећи неку реч о таквом Човеку, још је теже (а и није поштено) о њему прећутати.

Када видиш ванземаљца ретко ће ти ко поверовати… Шта и да кажеш о виђеноме? … Са киме или са чиме да га упоредиш кад ничему овдашњем није сличан? …

Сећање на Владику Атанасија
5. март 2021.
Свилен Тутеков

Са епископом Атанасијем Јевтићем упознао сам се далеке 2003. године на једној богословској конференцији. Неколико година читајући његове књиге и свака реч, фраза и реченица у њима у мени су разгоревали ероса за богословље/теологију. И свака нова страница приближавала ме до тајне богословља/теологије, до ума отаца. То значи да читаш и да осећаш, да идеш путем, који води ка тој тајни, која те призива да јој се посветиш. Једном речју – читаш теологију, која храни и која носи неизбрисиве трагове величанствене личности, који богословствује. А личност се открива у сусрету.

Митрополит дабробосански Хризостом

Нека је покој души нашем драгом и добром владици Атанасију којега смо познавали још од 1970. године, са којим смо се дуги низ година дружили и били истински пријатељ, као и он нама.

Кад год бисмо стигли у Београд, а путовали смо увече возом од Книна до Београда, прво бисмо свратили до владике Атанасија у старој згради Богословског факултета у улици Краља Петра бр. 2. Он би се увијек обрадовао нашем доласку, послужио чајем или кафом са бисквитом, а потом рекао: „Ја одох да радим, а ти лези ту и спавај, одмори се”. Дакле, он је нама уступао свој кревет да би се мало одморили од свеноћног путовања. То никад не можемо заборавити.

Ако су ти пјевали и славословља плели,
„Твоји из твога стада и други који то нису“,
Ако неки нису умјели, а то су хјтели,
Наумих и ја да промуцам твом светопису,
Ако и ја будем неук и невјешт преосвећени,
Спјевати нешто што би личило на те,
Иако сам дрзак, ипак опрости мени,
Ја сам трогодишњак-нека ме схвате, три године твоје,
Епископе, вршњаче, и свих трогодишњака брате!

Биљка са Срцем у новом дечијем Мартирологиону Цркве

Владика Максим (Васиљевић)

[Фотографија: Владика Атанасије, мали Жарко и његова мајка Бранка, 1994. године]

Прво оглашавање Херцеговачког Владике после његовог устоличења био је јунски Извештај о злочину у селу Брадини (дао је извештај очевидаца о страдању Срба код Коњица). Тела Срба побијених од муслиманâ, крајем маја 1992, Срба у Брадини, више Коњица, ископана код Цркве у томе уништеном селу, сахрањена су на градском гробљу у Требињу у лето 1998. године.

Звучни запис Радио Светигора 14. март 2021. године

Сенка Дурутовић, предсједница „Кола српских сестара“ из Никшића, дугогодишњи химанитарни радник и активни учесник црквеног живота на овим просторима, имала је прилику и благослов да често буде уз блаженопочившег Владику захумско-херцеговачког Атанасија, духовно-теолошку громаду наше Цркве и православља уопште, великог молитвеника за цио српски народ о чијој личности и заслугама ће да се говори, пише и саглeдава у времену које је пред нама.

Милош Марковић
Сећања из Свете земље на Владику Атанасија

Мог духовног оца, Владику Атанасија, упознао сам први пут у пролеће 2001. године у Јерусалиму. У организацији Јерусалимске Патријаршије одржан је теолошки семинар на коме су учествовали сви виђенији теолози православног света, а наша Црква је послала најбоље што смо имали: Владику Атанасија и Митрополита Амфилохија, са којима је био и наш данашњи Патријарх Порфирије. Био сам задужен да водим рачуна о њима и њиховим дневним потребама, што ми је представљало посебно задовољство. Као млад студент теологије учио сам из њихових књига, а сада се пружила прилика да их лично упознам и послужим им. Старци ко старци, брзо су ме прочитали и нисам покушавао да будем енигматичан, јер сам их посматрао као своје ујаке или стричеве, „као својту”, што би рекао наш народ.

У време док још није постао епископ, архимандрит Атанасије је 1990. године дошао у току лета на Свету Гору. Осим Хиландара обилазио је и друге манастире. У то време, скоро сви манастири су већ били прешли на општежитељни поредак, осим четири, међу којима је био и Хиландар. Светогорци су замолили о. Атанасија да предложи тадашњим Хиландарцима да и они донесу одлуку о преласку из идиоритмије на општежиће.

Према  речима епископа Атанасија

мали богословски помен блаженопочившем епископу херцеговачком

Презвитер Стаматис Склирис

Биo сaм у прилици да се сретнем са, блаженог спомена, епископом Атанасијем Јевтићем († 4. март 2021) на путовању које је уприличио српски епископ у Калифорнији г. Максим. Реч је о обиласку парохија помесног епископа једним мини-бусом, путовању у друштву свештеника и монаха. Том приликом владика Атанасије је развио велику тему трезвеноумља (духовне будности), пажње, у свој њеној дубини.

Епископ Григорије

Колико сам се само пута до сада увјерио да се приликом сусрета с другим човјеком догађа тајна која оставља непролазни отисак на нашем бићу. Недавно сам на гробу владике Атанасија затекао једну жену и човјека како клече и моле се. Она је срела владику Атанасија само једанпут у животу. У пролазу. На аеродрому. Њихов разговор је трајао један минут. Тај један једини минут разговора с владиком у толикој мјери је утицао на њу да је имала потребу да из иностранства дође на његов гроб.

Јеромонах Иларион Ђурица

Епископ Атанасије Јевтић је пре свега био просјак бесмртности, веледух и исцелитељ наше помесне Цркве. Тај просјак Господњи са мачем благодати у духу и души био је, несумњиво, један од најзначајнијих православних богослова и црквени списатељ великог броја књига и радова, као и преводилац најважнијих дела хришћанске мисли и хагиотерапеут наше помесне Цркве. Он је исцелитељ који је лечио благом, али још чешће, опором и љутом речју. Стављао је љуту травку на живу рану. Одликовао се увек бујном стваралачком благодаћу, тако да га је васцела Црква православна сматрала стваралачким уметником теологије и марљивим прегаоцем, критичким сазиратељем равним његовом духовном оцу. Управо овоме је епископ Атанасије био послушан и одан као свом бесмртном учитељу у Христу.

Беседа Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја на гробу владике Атанасија
8. септембaр 2021.

Драга братијо из Епархије аустријско-швајцарске, испунила нам се наша жеља да заједно са устоличењем митрополита Јоаникија посетимо и двa гробна места двојице највећих теолога и духовника, мисионара, у XX веку, које је имала Српска православна црква у лику митрополита Амфилохија и владике Атанасија. Они су, интересантно, рођени са разликом само један дан. „Човјек снује, а Бог одређује”. Како је то Бог саздао, један из Мораче, други из Брдарице! Како су се срели, како су заједничким путем и постали браћа, као свети Василије и свети Григорије Богослов!

Константин M. Триандафилу
Главни извршни директор Међународне православне хришћанске добротворне организације

Сећање на Владику Атанасија

Мој први посао у Међународнoj православнoj хришћанскoj добротворнoj организацији (IOCC) био je посао менаџера робе са седиштем у Београду, Србија, деведесетих година XX века. Био сам одговоран за регионалне програме помоћи. На врхунцу рата у Босни и Херцеговини, позвао сам једног епископа тражећи дозволу да га посетим и учествујем у подели пакета хране које је IOCC послао возом. Рекао је да сам добродошао уколико будем носио своју радну одећу.