Игуманија Манастира Жиче монахиња Јелена са сестрама

Рекоше, уснуо је Владика Атанасије, пријатељ Божије Премудрости.

Провео је у Манастиру Жичи, међу нама, готово годину дана. Осветио време и простор и исписао ново поглавље у историји Манастира.

Слике се смењују:

Док хода ка храму, привлачи к себи свакога. И децу, оне који га воле, али и оне који га не познају. Галами и беседи, а лица свих насмејана и ведра.

На богослужењу пева, исправља појце, тумачи написано и додељује метаније као ордење. А није наодмет и да се префарба под, ушије рашивено, преуреди простор.

Матија Бећковић

Звучни запис Радио Светигора 11. март 2021. године

„Никад умировљени владика Атанасије је уствари умро оног истог дана кад и његов брат, Амфилохије. Сачекао је само да га испрати и да га опреми за тај далеки пут. Никад нећу заборавити како му је у сандук стављао јабуку и књигу „Писма оца Јустина”, која је писао обојици, да има шта да понесе на Небо. Време ће рећи да су се они у исти дан и родили и у исти дан упокојили, и да нису могли живети један без другог”, започиње своју причу о блаженопочившима митрополиту Амфилохију и владици Атанасију академик Матија Бећковић, на таласима радија ”Светигора”.

Владика Атанасије је најоригиналнији епископ Српске цркве у њеној историји. Најбоље га је описао грчки митрополит Николај Хаџиниколау. Тај његов опис сада кружи мрежама и сигурно сте га ви већ имали и читали на Светигори. Ми смо се осиромашили, Небо се обогатило. Скршили су се све сами носећи стубови Српске православне цркве, све у истој години. Али, они су отишли као победници на Земљи, да са Неба учине оно што на Земљи нису могли.

Владика Григорије о упокојеном Владици Атанасију

Ако архипастирско дело патријарха Павла најбоље описује његова чувена узречица „Будимо људи“, онда архипастирски рад Владике Атанасија најтачније описују речи које је врло често изговарао: „Будимо пажљиви!“ Често нам је понављао да је „пажња друго име за љубав“

Након 118 година поново је у Херцеговину спуштено тијело једног епископа. И то каквог епископа! Епископа којег заслужује Херцеговина, која је на мученичким костима утемељена и крвљу невиних натопљена.

Један од мени драгих писаца, Орхан Памук, једном је изрекао бесједу под насловом Кофер мога оца. Очев кофер, о коме је нобеловац говорио, био је очев поклон њему, а унутра су се налазили очеви необјављени књижевни радови, приповијетке, есеји, дневници и размишљања. Писац је говорио како се мјесецима охрабривао да отвори поменути кофер и почне читати очеву рукописну заоставштину. Када сам позван да кажем неколико ријечи о Владици Атанасију, осјетио сам немоћ и бојазан, вјероватно сличне онима које је осјетио поменути књижевник у сусрету с очевим кофером. Мој духовни отац и учитељ Владика Атанасије, за разлику од Памуковог оца, мени никад није предао неки конкретан кофер. То је и разумљиво ако имамо у виду чињеницу да су његови радови већ објављени у преко 30 томова, а вјерујем да би се остали списи и записи тешко могли смјестити у један кофер. Стога је Владика Атанасије, умјесто кофера успомена, мени оставио неописив и недокучив ковчег предања Цркве и служења Христу у епископству, у Херцеговини, земљи Светога Саве и Светог Василија. Из тог кофера оца свих нас свештеника и нашег сестринства, кофера предања, мирисала је свјежина и осјећао се танани лахор вјечне младости и живости, који је у свима нама будио вољу на покрет који нас води Христу у загрљај.

Презвитер Дражен Тупањанин

„Благо оном који се не саблазни о мене“ (Мт 11, 6) – рекао је Спаситељ у јеванђељу. За неконвенционалну и по свему оригиналну личност нашег великог оца и учитеља, владике Атанасија, можемо, сљедујући овим Христовим ријечима, устврдити да су заиста блажени они који су испод грубе, робусне спољашњости овог ваљевског херцеговца препознали боголиког родитеља и христоносца. Истинитост његове неуглађености и нелицемјерности била је толиоко магнетична да су је осјећали и они који би га само у пролазу сусрели или чули његов глас, бесједу, шалу или грдњу. За однос са њим, и тиме и благослов учешћа у тајни људске боголикости коју је из себе исијавао и непрекидно свједочио постојао је само један услов – искреност.

Милица Илић, ученик другог разреда Српске гимназије „Никола Тесла“ у Будимпешти, уз помоћ јереја др Живка Илића

Ако је речима могуће изрећи тајну

Ти си био онај који је тајну изрицао

Ако се тајна може пренети словом

Не знам чије бих друго књиге читао

Атанасије Тврдошки, оче и учитељу

Словом си Богу Слову славословио

Иштућима си надумно објашњавао

Јасно разлучивао пролазно и вечно

Ево с Небеса Тајну благовестиш

Преосвећеном г. Димитрију
Епископу Захумско-Херцеговачком
У Требињу

Преосвећени,

Са великим болом срца и жалошћу чули смо за уснуће и прелазак у Царство Небеско многопоштованог Старца и Епископа умировљеног Херцеговачког г. Атанасија, човјека који истакао се као истински стуб најсветије Српске Православне Цркве.

Блаженопочивши Отац свих нас, био је изворни човјек, са срцем дјетета, традиционалног домаћинског става и скромности, и истовремено обдарен изузетним природним даровима, великом снагом духа, смјелошћу и дубоким знањем. Привукао је чистом вјером својом, молитвом и промишљањем благодат Духа Светога, и постао сасуд Његов, надахнут тајновидац Свештенослужитељ, отачки гласник Богословља, духовни отац који љубио је дјецу своју, истински монах, човјек Саборне Цркве Православне, човјек цијелог Христа – као што је уобичавао да говори – отјелотворитељ свих елемената вјере наше, који се, као други Павле, учио поред скута највећег Гамалиила данашњице, уз већ међу Преподобне убројанога Оца Јустина Ћелијског.

Eпископ Кирилo Буеносајрески и јужно-централно амерички
Бесједа у Недјељу Месопусну, 7. марта/25. фебруара 2021. године
Манастир Тврдош

Пошто смо јуче отпратили на вјечни починак и у други живот нашега драгог, вољеног учитеља и оца и пастира Владику Атанасија ја бих се усудио да и ја покушам да расуђујем као он. Наиме он нас је учио да сваки догађај смјестимо или тумачимо литургијски и вјенчање и наше прво и друго рођење то јест крштење и смрт литургијски да посматрамо. И његова сахрана, ко је пратио тај типик јуче, била је у том духу, литургијском духу. „Због тога је и живот Атанасијев био живот у благодати Литургије у којој као благослов доживљавамо и живот и смрт, и састанке и растанке. Сам он је живео тако да је његово присуство било благослов за све – и раније и сада, кад је преминуо,” како је рекао Епископ Максим.

Беседа Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија уз одар Епископа Атанасија
Тврдош, 6. март 2021. године

У име Оца и Сина и Светога Духа, Амин. Ваше Високопреосвештенство, Ваша Преосвештенства, поштована Госпођо Председнице Републике Српске, поштовани Предсједниче Црне Горе, поштовани министри, драга браћо свештеници, монаси, монахиње, драга браћо и сестре.

Испраћамо из овог живота у нови живот нашега брата и саслужитеља блаженопочившега епископа Атанасија, ранијег Епископа херцеговачког, учитеља свесрпског и свеправославног. Човјека васељенске ширине духа. Човјека Христовог ума, који је био међу нама као живо ходеће Јеванђеље, као апостол, као нови Велики Атанасије. Човека светојеванђељског и светоотачког предања, учитеља, можемо слободно рећи васељенског учитеља и просветитеља. Познатог, цијењеног и вољеног у цијелом православном свијету. Ненадмашног богослова наших дана, али и посебног, изузетног човјека, непоновљиву личност. Проницљивог, пророчки ватреног и неустрашивог. Владика Атанасије је био понос Српске Православне Цркве и њена савјест, човјек који је увијек ишао напријед приводећи свој народ Христу Спаситељу. Везивао се у овоме животу само за Царство небеско. Низашто од овога свијета, иако је свима био близак.