Милош Марковић
Сећања из Свете земље на Владику Атанасија
Мог духовног оца, Владику Атанасија, упознао сам први пут у пролеће 2001. године у Јерусалиму. У организацији Јерусалимске Патријаршије одржан је теолошки семинар на коме су учествовали сви виђенији теолози православног света, а наша Црква је послала најбоље што смо имали: Владику Атанасија и Митрополита Амфилохија, са којима је био и наш данашњи Патријарх Порфирије. Био сам задужен да водим рачуна о њима и њиховим дневним потребама, што ми је представљало посебно задовољство. Као млад студент теологије учио сам из њихових књига, а сада се пружила прилика да их лично упознам и послужим им. Старци ко старци, брзо су ме прочитали и нисам покушавао да будем енигматичан, јер сам их посматрао као своје ујаке или стричеве, „као својту”, што би рекао наш народ.
Владика Атанасије је оставио јак утисак на мојој души и као неко ко је рано остао без оца пожелео сам да имам таквог родитеља. Богу хвала, то се и остварило кроз неколико месеци. Владика је наново дошао у Јерусалим, овог пута поводом упознавања језика, културе и географије Свете Земље, а све у циљу превода Старог Завета. Тада ме је и прихватио под своје духовни крило. Боравио је у Јерусалимској Патријаршији, у келији тадашњег архимандрита Макарија Мавројанакиса, ректора Сионске богословије. Атанасије га је ословљавао са „Игумане мој”. Мене је, кад год нисам био „слепац”, звао „Снага”. Пријало ми је једнако, јер је васкрсавао оно вечно у мени, моју душу, и усмеравао је ка Христу.
Јерусалим се обрадовао Атанасију и он је за кратко време постао познат свима у Старом Граду. Његова појава, искреност, непосредност, надасве љубав, свуда су остављали необичне трагове и људима драге успомене. Цело окружење је то примећивало, а највише деца. Арапчићи и Јеврејчићи су уживали у његовим шалама. „Деца знају” – говорио је често. Исто тако, често је знао да застане на појединим светим местима и говорио је како је све ово провиденцијално, мислећи, између осталог и на повратак Јевреја. „Мењам цео запад за ћошак истока”, знао би да каже.
Ова његова отвореност му је донела много пријатеља. За кратко време постао је омиљени становник Старог Града Јерусалима. Ту се нашао и Самуило Авијатар, руски Јеврејин, у то време званични Саветник за хришћанска питања Јерусалима, а претходно пензионисани високи службеник одељења израелске владе. Иако пензионисан, Самуило је био веома познат и признат у Израелу. Био је одличан познавалац своје вере, Старог Завета, а између осталих језика говорио је одлично руски језик. Остао је очаран Владиком Атанасијем и убрзо му је постао десна рука. Замислите човека на тој функцији који представља град и државу пред свим хришћанским деноминацијама наједном постаје велики заступник и љубитељ Срба, и то тако јавно. Између много ствари који још увек нису за помињање, после Владикиног одласка из Свете земље, у року од три месеца Самуило је организовао званичну државну пошиљку лекова, понајвише цитостатика. У својој тада првој посети Србији Самуило је слетео на Сурчин у израелском војном „херкулесу” пуним лекова и предао их влади Србије као пријатељски гест државе Израел, а сачекао га је његов верни српски пријатељ Владика Атанасије. Ово дубоко пријатељство ова два велика човека је посведочило много лепих догађаја који су се низали током времена. Ипак, издвојићу један који се догодио у Јерусалиму.
Самуило је често молио Владику Атанасија да се подвргне детаљном здравственом прегледу у најбољем израелском институту са најнапреднијом дијагностиком. На том одељењу се, примера ради, спремају космонаути. Наравно, Владика је то културно одбијао док није видео да се Самуило жалости и да је њему тако важно да установи у каквом је здравственом стању Владика па да га лечи, ако је могуће. „Добро, драги брате, закажи преглед, али знај да не летим на Месец” – збијао је шалу Владика.
Отишли смо у болницу где нас је сачекао неки професор доктор, чије име сам заборавио. Био је веома љубазан и увео је нашег Владику на одељење. Самуило и ја смо остали у професоровој канцеларији. После мало мање од три сата тај доктор се појавио са папирима, рекавши да ће Владика ускоро да изађе. Сео је, гледао у Самуила, трептао и неко време ћутао. Самуило га је непрестано питао: „И, шта? Ајде, причај!” Онда је овај рекао: „Види, Самуило, све смо урадили и на овом човеку ништа не ваља: бубрези лоши, јетра такође, плућа никаква, вене разбијене, срце не ваља, а тек кичма! Киле притискају жлезде. Па он не би требало да се уопште помера!”. Све то и још много других лоших дијагноза изнесе овај доктор, а онда баци оне папире Самуилу у крило и рече: “Али, измерили смо у њему толику количину енергије једнаку количини десет здравих људи. Ето, то га држи у животу”, рече доктор и стави нам осмехе на лице.
Благодат Божија је водила нашег Владику и њоме је, као што сви знамо, живео. Даровао нам га је Господ у тешким временима и као пример светила оставио многима који ће се тек родити, јер „живеће овај народ!” Тако је свим срцем често узвикивао наш Лав.
Иначе, похађао је часове иврита или јеврејског језика на Универзитету у Јерусалиму. Био је то двомесечни курс, намењен углавном усељеницима у Израел. Самуило је Владики обезбедио место у разреду и гле: од предавача до похађача сви су заволели Атанасија, што није било нимало тешко. И ја сам тај курс раније похађао али сам га поново уписао да бих возио Владику. У то време није било сасвим безбедно ходати около јер су Палестинци често постављали бомбе испод аутомобила или су се аутомобилом залетали у масе људи. Возио сам га свако јутро у школу у намери да га заштитим. После неколико недеља рекао ми је: „Снаго, шта ће ово теби, одмарај, могу ја сам”. Неколико јутара касније, зачула се јака експлозија. Вести су јавиле да је бомба експлодирала у 7.45 у улици Бен Јахуда. „О, Боже мој, па Владика пролази том улицом на путу у школу где му часови почињу у осам ујутру!”, помислио сам и говорио у себи: „Јеси слепац!”. Пошто је полиција блокирала улицу у којој се десила експлозија запутио сам се другим путем до универзитета и без куцања отворио врата учионице кад тамо, наставница и Владика стоје пред таблом и говоре а остали ђаци слушају. Паде ми камен са срца те сиђох доле да сачекам крај часа и Владику. „Чуо сам, шта је било, је ли неко страдао?”, питао ме је кад је изашао. Рекао сам му да није, али од сада ћемо ићи колима у школу. „Батали”, рече. Избегао је експлозију у пет минута и, наравно, није хтео да га возим на јутарње часове. „Ако овде умрем, овде да ме сахраниш”. Одговорих му потврдно а у себи се мислим: нема Теби умирања! Вредно је по цели дан радио на превођењу књига Старог Завета на српски, али је, као и сви у Патријаршији, одлазио на богослужења и служио Литургију кад год је могао. Посебно је волео да служи у Гетсиманији, на гробу Пресвете Богородице, а после вечерње службе бисмо ходали око зидина Јерусалима. Застао би код Кедронског потока и увек коментарисао псаламске стихове и географију тог места.
Додао бих овоме и један догађај из маја 2002. године. Тада је Црква Христовог рођења у Витлејему била четрдесет дана окупирана од стране Палестинаца изнутра док су израелске војске биле споља. Унутар витлејемске цркве налазило се двадесет војника Хамаса, а Јевреји су их вребали снајперима и за то време је погинуло осам палестинских војника и један наш црквењак, док је јерменски свештеник био рањен од стране израелске војске. У Цркви се заробљен налазио и српски јеромонах Илија Саваит, који је једно време боравио у Нишкој епархији у манастиру Горњи Матејевац. Током тих четрдесет дана у Јерусалимској патријаршији је владала велика забринутост због братства које је било заробљено у Цркви Христовог рођења. Биле су затворене и границе и нико није могао да пређе на палестинску територију.
Владика Атанасије се усрдно молио и стално питао има ли нешто ново, жарко желећи да оде на лице места. Поседовао сам извесну ноту које ми је давала првенство пролаза. То се односило и на аутомобил српских таблица којим сам управљао. Четрдесет дана је прошло и назирало се да ће неки договор бити постигнут уз посредство међународног фактора. Тако је и било, али и даље прелазак границе није био могућ. Атанасије је издало стрпљење. „Снаго, пали кола, идемо за Витлејем!” – „Да је благословено, Владико”, рекох мислећи у себи: да пробамо да се провучемо; можда ово папирче што имам заврши ствар, те нас пусте.
Тако и би. На граници новинари CNN-а, BBC-а и остала булумента снимају нас како први улазимо у Витлејем. То вече смо били на свим вестима. Дођосмо на једно педесет метара испред цркве. Испред нас су били тенкови одакле смо се провукли па неким уличицама стигли до самог платоа. Управо у то време су мировне снаге изводиле Палестинце из цркве. „Види горе по крову снајпере ”, говорио је Владика. „Хоће ли их пустити да оду?”, питао се. Појављивало се његово ратно искуство из проживљених деведесетих година прошлог века. Да ли је жив Илија? После неколико сати заједно смо са израелском војском ушли у цркву. Једна потезна мина је експлодирала на самом улазу, а касније су јеврејски војници лоцирали и демонтирали још неколико мина које су биле постављене на заједнички зид католичке и наше цркве. Било је тужно видети стање унутар цркве. Владика је тражио Илију и брзо га је нашао и извео напоље. Оцу Илији је требало времена да се навикне на сунчану светлост с обзиром да је у мраку провео преко месец дана. „Држи га ту напољу”, рече ми Атанасије, док се он вратио да помогне осталим монасима који су ту били заточени.
Такав је био наш Таса, неустрашив и – увек за другог! Хвала Ти, Господе, што си нам га даровао све ове године и његовим молитвама помилуј нас и народ Твој!
Цртеж једне монахиње Францускиње која је 2002. била у Јерусалиму и нацртала разне сцене из тамошњег боравка Владике Атанасија
