Јеромонах Иларион Ђурица
Епископ Атанасије Јевтић је пре свега био просјак бесмртности, веледух и исцелитељ наше помесне Цркве. Тај просјак Господњи са мачем благодати у духу и души био је, несумњиво, један од најзначајнијих православних богослова и црквени списатељ великог броја књига и радова, као и преводилац најважнијих дела хришћанске мисли и хагиотерапеут наше помесне Цркве. Он је исцелитељ који је лечио благом, али још чешће, опором и љутом речју. Стављао је љуту травку на живу рану. Одликовао се увек бујном стваралачком благодаћу, тако да га је васцела Црква православна сматрала стваралачким уметником теологије и марљивим прегаоцем, критичким сазиратељем равним његовом духовном оцу. Управо овоме је епископ Атанасије био послушан и одан као свом бесмртном учитељу у Христу.
Владика Атанасије је увек био спреман да свету Цркву брани, чува и унапређује. Једино је он, као свети Сава уступио своју катедру свом „Арсенију“ – Григорију. Брзо је мислио и снажно осећао, те био веома критичан према властитим и туђим делима и недостацима. Веома је било тешко задовољити га, јер је свим духом и душом жудео да поправља прилике у нашој помесној Цркви. Доиста је био велики као његов други анђео: свети Атанасије Александријски.
Српски епископ Атанасије се као исцелитељ наше Цркве снажно заузимао за целомудрен, нормалан, развојан и богат духовни живот. За њега је сваки хришћанин без духовног живота био сакат. Иза привида дивље грубости и неотесаности скривала се истанчана нутрина пожртвованог свеца. Овај српски јуродивац био је дубоко свестан да Еванђеље стално подстиче Цркву на промену мишљења и владања ка бољим и спасоноснијим умовањима и поступцима, да је наводи на преумљење и покајање! А где нам је то покајање? Хеј, наша помесна Цркво, где ти је покајање? Хеј Срби умете ли да плачете? Шта? – Знамо само „улаз” и „излаз”!?
Браћо и сестре, молим вас да саучествујете са мном, јер ево растајем се и опраштам од својих великих учитеља, светитеља и покровитеља. У радосној тузи привременог растанка веома ме дира и теши велика љубав који су ови светитељи имали за моју недостојност.
Можда ће вам се ова смрт светитеља Атанасија учинити болна и тескобна, јер не знате да је он, у ствари, мученички пострадао као победилац антихриста, кнеза тамног који бљује смртоносну заразу међу нама. Светитељево умирање, као и умирање светитеља Амфилохија пример је и водич умирања мученика, исповедника вере последњих времена.
Тако ће епископ Атанасије, никада на земљи умировљени бити умировљен у Крсту Господњем и узићи у Небо. Њему није био претежак крст који је носио и узнео га високо у нашој Цркви. И епископ Атанасије је чуо од Господа: Данас ћеш бити са мном у Рају! И епископ Атанасије је као онај апостол Христов близу Крста Господњег који разапетог Господа није напустио. У његовој самртној борби волели смо га синовски и кћерински. Ево, и он, опраштајући се са нама вапијаше: Жедан сам! Светитељ Божији жедан је Бога.
Но, свршено је! Предаде светитељ дух свој Богу. Његова смрт зрачи свежином Неба и његовим, дубоким миром. Несумњиво, „Бог није створио смрт” (Прем 1,13). Живот и смрт светитеља Атанасија је жртва његове љубави према Господу Христу и нама је она измолила велики благослов и мир.
Светитељу Атанасије, у Богу умировљени, моли Бога за нас!
