Владика Григорије о упокојеном Владици Атанасију
Ако архипастирско дело патријарха Павла најбоље описује његова чувена узречица „Будимо људи“, онда архипастирски рад Владике Атанасија најтачније описују речи које је врло често изговарао: „Будимо пажљиви!“ Често нам је понављао да је „пажња друго име за љубав“
Након 118 година поново је у Херцеговину спуштено тијело једног епископа. И то каквог епископа! Епископа којег заслужује Херцеговина, која је на мученичким костима утемељена и крвљу невиних натопљена.
Један од мени драгих писаца, Орхан Памук, једном је изрекао бесједу под насловом Кофер мога оца. Очев кофер, о коме је нобеловац говорио, био је очев поклон њему, а унутра су се налазили очеви необјављени књижевни радови, приповијетке, есеји, дневници и размишљања. Писац је говорио како се мјесецима охрабривао да отвори поменути кофер и почне читати очеву рукописну заоставштину. Када сам позван да кажем неколико ријечи о Владици Атанасију, осјетио сам немоћ и бојазан, вјероватно сличне онима које је осјетио поменути књижевник у сусрету с очевим кофером. Мој духовни отац и учитељ Владика Атанасије, за разлику од Памуковог оца, мени никад није предао неки конкретан кофер. То је и разумљиво ако имамо у виду чињеницу да су његови радови већ објављени у преко 30 томова, а вјерујем да би се остали списи и записи тешко могли смјестити у један кофер. Стога је Владика Атанасије, умјесто кофера успомена, мени оставио неописив и недокучив ковчег предања Цркве и служења Христу у епископству, у Херцеговини, земљи Светога Саве и Светог Василија. Из тог кофера оца свих нас свештеника и нашег сестринства, кофера предања, мирисала је свјежина и осјећао се танани лахор вјечне младости и живости, који је у свима нама будио вољу на покрет који нас води Христу у загрљај.
Период архипастирског рада Владике Атанасија за мене је представљао период седмогодишње крсно-васкрсне радости служења с њим. Како је једном неко духовито запазио, он би нас свештенике у једном дану по седам пута на крст распињао и исто толико пута васкрсавао. Ваљда стога да бисмо схватили оно чему нас је непрестано поучавао – да је Христово распеће наше распеће и да је Христово васкрсење наше васкрсење.
Суштину његовог архипастирског служења прије свега треба тражити у његовом односу према најважнијем елементу у Цркви, а то је – народ. Бити свештеник а поготово првосвештеник одувијек је значило, ријечима Светог писма, бити „свједок вјерни“. Само такво утемељење омогућава епископу/свештенику да своје служење доживи као служење, а не као изванредну част, привилегију, или, не дај Боже, надмоћ над заједницом. Такав однос Владике Атанасија према народу и свештеницима у Херцеговини био је потрес, буђење и један нови свештенослужитељски модел који су Херцеговци првенствено стекли у сусрету с њим. Старије проте навикле на старе, учмале форме, иако збуњене, нису одољеле овом новом изазову, него су кренуле за својим новим духовним оцем. И они су сами охрабривали народ да, када је Владика међу њима, могу да буду поред и око њега, једнако као и ми свештеници. Али зато је подједнако искрену грдњу од Владике Атанасија могао очекивати и богати и сиромах, предсједник и генерал као и обични човјек и обични војник. Сви су били једнаки пред њим – били цареви или просјаци. Сваком свештенику Христовом Владика је заповиједао да не ставља народу „бремена тешка“ и да не буде као фарисеји који „стоје на вратима па нити пуштају друге, нити сами улазе“. Учио нас је својим примјером да Бог хоће свједоке, ученике, а не просто слијепе послушнике.
Ако архипастирско дјело патријарха Павла најбоље описује његова чувена узречица „Будимо људи“, то јест његова ријеч о људскости, онда архипастирски рад Владике Атанасија најтачније описују ријечи које је врло често изговарао: „Будимо пажљиви!“ Често нам је понављао да је „пажња друго име за љубав“.
Владика Атанасије с нама свештеницима и вјерницима преносио је тоне хуманитарне помоћи и подијелио милионе марака сиромашнима, сирочадима и избјеглицама, а да притом ниједна пара није прионула за његов свештенички длан. Подједнако предано играо је са свештеницима, са војницима и са дјецом фудбал, али је исто тако налазио времена да учи, да предаје, да пише. Али више од свега да свједочи истинску вјеру – дјелом и ријечју! Након седам година архипастирског дјелања у Херцеговини, Владика Атанасије се повукао с трона херцеговачких епископâ. Једном приликом је рекао како је хтио да покаже да неко у овом народу може драговољно да се одрекне власти. Премда је ову Владичину одлуку и потез условило много објективних разлога, чињеница је да је један од њих несумњиво био и тај да је Владика Атанасије, својим животним искуством и мудрошћу, и те како добро знао да је свака власт, па макар она била и духовна, велико искушење и бреме.
Деведесетих година, када је дошао у Херцеговину, на ријекама херцеговачким плакао је над разореним храмовима, над разореним домовима, плакао је на Неретви, од Пребиловаца, гдје су тек из јаме повађене кости од мина у небо полетјеле, па преко Житомислића и Мостара, преко крваве Брадине до затрвене Придворице! Туговао је над Брегавом и Стоцем и Дубравама! И премда је плакао и сузе гутао, Владика Атанасије никада, ни за трен, није заборављао Сион и Јерусалим и непрестано је био загледан у лице Божјег Сина! Његова ријеч и мисао били су сливени у онај чудесни стих: „Ако заборавим тебе Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. А утјеху и пјесму нашао је на Требишњици и – како нам је радо говорио – у слободним српским планинама. Од Леотара преко Зеленгоре до Прења забрујала је пјесма о крсту са којим се ходи до васкрсења!
Несаломивом вјером, сличан оном огњеном пророку Илији, загледан у лице Бога свога, ишао је као онај коме су јасне оне страшне ријечи што гласе: „Јер и ако пођем поред сjенке смрти нећу се бојати зла, јер си ти са мном. Штап твој и палица твоја, они ме тjеше!“ А онда су штап његов и палица његова, као слуге Божјег, постала утјеха и ослонац, снага и стуб, утјеха сирочади, којима је постао хранитељ, а чију је муку најбоље разумио, јер је и сâм остао сироче, без мајке, када му је било свега четрнаест година. Помагао је свима уцвијељенима и обезнађенима. Био је строг и неустрашив, посједовао колосалан ум, огромно знање, а заправо је увијек остао дијете џиновског срца и баш зато није било тешко осјетити и препознати његово мекано, велико и топло срце, попут мајчинског. Ријетко је хвалио и ласкао, био је вриједан и неуморан, а само понекад радостан и духовит! Били су то тренуци кад смо у овом суровом свијету могли да видимо како изгледа људска доброта. Племенитост духа могла се осјетити и помирисати у тим часовима када би нам допустио да је видимо, размакнувши завјесу своје намјерне учитељске строгости, пуне одговорности.
Једном, када смо се срели у Манастиру Ватопеду, на Светој Гори, рекао ми је како је добро што смо се ту срели, а онда је додао да су се ту срели Симеон и Сава. „И знаш“, додао је, „Симеон је рекао Сави – ‘Сине, буди ми отац’“. Убрзо након тог догађаја постао сам епископ херцеговачки, а он је 19 година смирено прихватао мене као свог пастира. Тада сам схватио зашто светогорци, сви одреда, говоре како је Атанасије оличење смирења! И како нико ко би га са стране посматрао не би могао разумјети шта су прости светогорски монаси својим духовним очима видјели. И он се, попут његовог најмилијег пријатеља, Амфилохија, није плашио земаљских моћника. Они су се плашили њега и избјегавали сусрет са њим на сваки начин, да их не би снашла грмљавина којој се нико није могао супротставити. Грмљавина пуна бола и правде, која је извирала само из једног врела, а то је било његово срце, које је крварило за оне који су обесправљени!
Ако бацимо само један поглед на Цркву у Херцеговини, прије и послије његовог духовног орања у њој, онда бисмо могли рећи, слично оцу Лазару, да од њега не знамо бољега орача и сијача сјемена Божје ријечи који би у оним смутним временима то боље урадио! Ако бисмо за некога могли рећи да се Богу наслужио и роду одужио, онда је то Владика херцеговачки! Његов живот бјеше пут са страдалницима, његово најмилије мјесто Јерусалим и Голгота. Радуј се, Атанасије, Херцеговина је твоја земља, у њој си прославио Божјег Сина, прославиће и она Тебе! Амин!
Извор: НИН, 11. март 2021. године
