Срђан Петровић
Велика Хоча
У пресудним тренуцима за опстанак Велике Хоче, када је наш народ био избезумљен и у великој паници, када је стање било алармантно, јер преостали народ није имао ко да води, да саслуша и пружи му имало утехе, у моментима када је било најпотребније, Владика Атанасије Јевтић је два пута боравио у Великој Хочи.
Први његов долазак био је 17. јула 1998. године, када је киднаповање српског народа, од стране албанских екстремиста, из села Ретимља и Зочишта, као и монаха из манастира Светог Козме и Дамјана, било у поодмаклој фази. Атак на српски народ се у тим тренуцима догодио и у Ораховац, односно покушај заузимања полицијске станице и хотела, као и напад из четири правца на Велику Хочу.
Имали смо добру организацију уз помоћ сеоских стража, те смо свим силама покушавали да се одбранимо. Моја позиција је била на страни према Зочишту и прегледно сам држао тај потез. Даље одатле није било могуће контролисати због прекида везе са Оптерушом и Ретимљем. Направили смо добру одбрану, пажљиво пратећи читаву ситуацију, са жељом да се тешки дани страдања што пре заврше. Албанци су сутрадан поставили барикаде на главном путу између Зочишта и Велике Хоче. Није било никаквих дешавања све до после подне, када смо угледали црни путнички аутомобил који је кренуо пут Зочишта и дошао до самих барикада. Пажљиво смо посматрали двогледом са удаљености од око 400 метара и полако се приближавали барикади. Изненада је из правца Зочишта неко почео да пуца на тај аутомобил, који је одмах великом брзином кренуо уназад и удаљио се. Претпоставили смо да је то неки залутали путник који је мислио да је још увек било могуће ући у манастир. Након неколико минута чули смо црквена звона у Великој Хочи. Одмах сам сишао у село, да бих сазнао о чему се ради. У Хочи сам видео онај исти аутомобил, који сам претходно посматрао двогледом на путу. Из аутомобила је изашао Владика Атанасије, са још двојицом свештеника. Пришли смо сви да се поздравимо и узмемо благослов. Разговарали смо о страдању нашег народа и покушају етничког чишћења од стране албанских екстремиста. Надајући се у Господа да се то неће догодити.
Били смо у великој паници. Пришао сам Епископу и описао му тренутно стање, напомињући да су поставили Албанци барикаде. Питао сам га шта нам је даље чинити. Владика рече да то нису никакве барикаде, него обичне сељачке дрљаче, пошто је он био до самих барикада у аутомобилу којег су напали терористи. Пружио нам је безрезервну подршку и упутио нам речи утехе и охрабрио нас. Саветовао нас је и свим срцем храбрио да останемо на својој земљи и да не поклекнемо у нади и борби за одбрану Велике Хоче. Долазак Владике Атанасија за нас је био пресудан, јер смо осетили да нисмо сами и да имамо подршку у најтежим тренуцима.
Други његов долазак десио се 12. јула 1999. године. Наша полиција је у том тренутку отишла, као и све цивилне структурне власти. Само је црква остала. Народ је био распамећен. Владика нас је питао каква је ситуација код нас. Људи су рекли да су у великом страху, јер народ масовно одлази и да и они који су остали желе да им се придруже и пођу принудно са њима, јер им нико не гарантује заштиту, и да не смеју да заноће. Владика је опет упутио речи утехе и подршке, рекавши да ће он остати да ноћи у Великој Хочи. Тако је и било.
Владика Атанасије Јевтић, велики патриота и заштитник српског народа, читаву ту ноћ провео је са нама. Служио је Вечерње, а сутрадан и Свету Литургију. Свима нама дао је огромну духовну и моралну подршку. Да којим случајем није било његовог присуства у овим пресудним тренуцима за опстанак и останак нашег народа у Великој Хочи, да нас није охрабрио и утицао на нас да останемо на својим огњиштима на Светој српској земљи, Велика Хоча била би данас прах и пепео. Благодарећи жртви, одважности, благословима и молитвама овог светог човека, владике нашег Атанасија, српски народ је остао и опстао у Великој Хочи.
