Игуманија Манастира Жиче монахиња Јелена са сестрама
Рекоше, уснуо је Владика Атанасије, пријатељ Божије Премудрости.
Провео је у Манастиру Жичи, међу нама, готово годину дана. Осветио време и простор и исписао ново поглавље у историји Манастира.
Слике се смењују:
Док хода ка храму, привлачи к себи свакога. И децу, оне који га воле, али и оне који га не познају. Галами и беседи, а лица свих насмејана и ведра.
На богослужењу пева, исправља појце, тумачи написано и додељује метаније као ордење. А није наодмет и да се префарба под, ушије рашивено, преуреди простор.
Богословствује и свакога збуњује – проповед указује да је учествовао у догађајима Цркве Христове од њеног настанка до данас. Јер, како би другачије знао да се у трећем веку нешто догодило баш у петак, а не у среду и зашто би био веома, веома љут на Јеронима из четвртог века који се петља у црквена питања, а притом, авај, иако рукоположен, никада није служио Свету Литургију! А Литургија је живот Владике Атанасија!
Позива на Свето Причешће, јер душа, ако не живи од живота Светога Духа и ако се не храни хлебом (благодаћу) Божанства, не може да живи.
Чујемо му и глас… Чита по ко зна који пут акатист Исусу победитељу смрти – Јачи од смрти, Светлији од светлости, Бољи од доброте, Исусе победитељу мој, помилуј ме! и Николајеву молитву Светом Сави – о Свети Оче наш Саво, одговори љубављу на љубав српскога народа…
Не назиремо куда иде Владикина мисао, вазда смо у ишчекивању онога што следи. Као у Десанкиној песми:
Не зна дан шта ноћ кува,
Нити ноћ шта зора рађа…
Сваког часа све се мења…
И ето – преко хиљаду душа кренуло ка Жичи њих преко шест стотина долази на саборно крштење, да их Владика крсти и благослови, а са њима пристиже још толико кумова и пријатеља. Владики срце игра од радости, да може, свакога би загрлио. Ипак, боље је да галами, ту је свој на своме. Све позива на заједничку трпезу. Гостопримство не заборављајте!
Требало је и да се невенчани у Цркви венчају. Први пут пружена прилика, размишљају људи: после толико година брака, боље је овако, мање стида па још уз Владику!
Када није на богослужењу, храни гладне, прикупља помоћ за избегле, позива на ручак просјаке. Путује у Херцеговину, Косово и Метохију, стиже до Грчке. Посећују га Срби са свих страна, Грци, Руси, Израелци, Французи… У паузи чита, пише, преводи. Ах, колико муке нам задају те фасцикле са текстовима! Треба погодити праву, у жељеној боји, када Владика у недоба затражи да је донесемо. Иди горе (у његову келију) и само ће ти се казати шта треба да донесеш, рече Владика и би тако.
Ред је да позове и Светитеље. Стиже и Свети Владика Николај у Жичу да се ту сусретну и обојица прославе. Слави торжествено Светог Николу уз Светог Николаја, а не заборавља ни Николаја јапанског! Позива на бдење мноштво епископа, свештеника, монаха, монахиња. Благосиља нове јерархе и монахиње у Српској Цркви. Ту Сабору Архијереја представља Светог Николаја Жичког и уписује га у диптих Светих.
Дозива домаћина у сваком тренутку када је домаћин у уму или заумљу помислио да се одмори. То домаћинеее одзвања конацима. И сви трче да га чују.
Подстиче упорно на пажњу, јер пажња је пола човека, тако је учио.
Док говори о светлости као последњој стварности, ухватите му поглед и схватите да и док беседи, помно прати сваки ваш покрет, реч још више.
По спонтаној реакцији упознаје човека, говори да брзо скида маске – не ове садашње Н95 са и без филтера, већ оне много ружније – маске нашег лицемерја и неискрености.
Каже: ђаво лови у мутном и саветује брзо избављење од искушења, брзо устајање после пада. Често изговорено још ниси одзвања у ушима.
Никада и није отишао из Жиче. А онда, недавно, један Анђео Господњи му је пришао и прошапутао: Време је да се служи Господу, Владико Свети! И послушала је душа његова, отпрхнула у Царство Небеско. Напаћено тело принео је Господу као последњу жртву. И зачу се песма:
Због верности Богу и Божијој правди
Пострадасте телом, земља се растужи,
Ал спасосте душе, небо се весели,
А преци се ваши распеваше небом,
На капији Раја сретоше вас с песмом
Имена су Ваша у Књизи вечности,
Улазите у Рај, децо бесмртности…
Нас на земљи не заборави, Владико Свети. А ми ћемо због Тебе и због свега што смо научили од Тебе благодарити Господу. У осмом гласу, наравно, како другачије…
