Милица Илић, ученик другог разреда Српске гимназије „Никола Тесла“ у Будимпешти, уз помоћ јереја др Живка Илића
У ваљевском крају,
у Србији,
Који слови
за најчеститији,
Питомоме
селу Брдарици,
Ђе с’ рађају
Божији војници,
Имењака
зваху му Велики,
Ове р’јечи
на дар су Владики,
Вељем слузи
Великог Господа,
Јер је био
уста свог народа,
Што остали мишљаху –
зборио,
Вазда Христа
храбро свједочио,
Пророцима Великим
подобан,
Све што бива,
он му је наредан,
Науком је
Српчад обличав’о,
Ду’овним их
знањем научав’о,
Невољнике
свагда је тјешио,
Муке њине
умјешно дријешио,
Десницом их својом
благосиљ’о,
Мелемном их
руком исцјељив’о,
Ув’јек био
чела узвишеног,
Часним Крстом
на скуф’ји ‘крашеног,
Као његов
родитељ ду’овни,
Из Ћелија
Јустин Преподобни,
На ‘иљаду
деветој стотини,
Деведест
и првој години,
У освиту
Отаџбинског рата,
Изабран
за Владику Баната,
Брдовите
чедо Брдарице,
Ђе не рађа
мајка издајице,
Не могавши
подн’јети равнице,
Не стиђе се
хумске испоснице,
Из раскошних
двора вршачкијех,
Отиде
пут ‘ерцеговачкијех,
Пећина
и гудура камених,
Знаемијех
к’о и незнаемих,
Српске борце
витешки бодрио,
Уцв’јељене
мајке слободио,
Светосавским
стазама ‘одио,
Други пут
се ду’овно родио,
Све што рече
на то има права,
Без обвезе
да се извињава,
Најумнија
био српска глава,
Јер узор му
Светитељу Сава.
+ + +
‘Танасије,
бесмртни Владико,
Од мене Ти
за сада ‘волико,
Ти истински
Бож’ји сљедбениче,
Острошкога
врли прејемниче,
Велике си душе
к’о Русија,
Тебе воли
ц’јела Србадија,
Твоја ј’ рука
Богу узводила,
Благош мајци
која Те родила!
