Презвитер Дражен Тупањанин
„Благо оном који се не саблазни о мене“ (Мт 11, 6) – рекао је Спаситељ у јеванђељу. За неконвенционалну и по свему оригиналну личност нашег великог оца и учитеља, владике Атанасија, можемо, сљедујући овим Христовим ријечима, устврдити да су заиста блажени они који су испод грубе, робусне спољашњости овог ваљевског херцеговца препознали боголиког родитеља и христоносца. Истинитост његове неуглађености и нелицемјерности била је толиоко магнетична да су је осјећали и они који би га само у пролазу сусрели или чули његов глас, бесједу, шалу или грдњу. За однос са њим, и тиме и благослов учешћа у тајни људске боголикости коју је из себе исијавао и непрекидно свједочио постојао је само један услов – искреност.
Данас ћу у само неколико ријечи покушати да подсјетим на блаженство и радост тридесетогодишњег присуства једне такве људске громаде, или опет Христовим ријечима речено – Сина Грома (Мк 3, 17) – у заједници наше Цркве у Херцеговини, Цркве светосавске и световасилијевске, како је то он волио да каже, а све као покушај да му у име свештеника, као и свих наших парохијана, изразим дубокосрдачну, бесмртну захвалност.
Долазак великог Атанасија на катедру херцеговачких епископа био је изненадна хука и земљотрес, попут новозавјетних знакова који су пропратили Господњу Пасху и Педесетницу. Као киша на пустињу или поток на сасушену земљу (Пс 107, 35). Није потребно посебно подсјећати на добро познате чињенице дубине пада нашег народа у времену које је претходило његовом доласку, као и на усуд времена и ратно страдање у часу када нас је Бог походио њиме, да посвједочи да без крста нема васкрсења, да је човјекова личност дубља од сваког пада и је жива душа наша. За моју генерацију, као и за хиљаде старијих и млађих, његова тврдошка манастирска кућа постала је заједничка кућа и материца у којој нас је Бог чинио новима. Био је и остао ходајуће јеванђеље и свето предање, свеопште одушевљење које нам је сваким даном одузимало дах ријечју, ставом, погледом, служењем службе, животом.
Ми млађи копирали смо га све док нисмо схватили да је то колико немогуће толико и непотребно. Као да смо уз њега били ослобођени да будемо оно за што смо одувијек били назначени. Говорим у множини јер су ово ствари о којима сам са толико људи толико пута разговарао, да немам нимало сумње да изражавам мишљење многих. Рађао нас је поново од Духа Светога и дјевичанске мајке – Цркве Православне, и то све без пренемагања и сувишне емотивности, јер центар и крајеугаони камен увијек је био само један – Богочовјек Исус Христос. Библијске сцене саборних крштења на Требишњици под Тврдошом, на рушевинама мостарске саборне цркве, по црквама и црквиштима од Требиња до Коњица, наједеном су тих дана и година постале свакодневно искуство. И тек данас, када се на крају његовог земаљског пута, величанственог пута, осврнемо уназад, дјелимично схватамо како и колико смо били блаословени.
Никада нисам сусрео човјека који је свој народ волио онолико колико га је волио владика Атанасије. При томе, његова љубав није била романтичарско сентименталистичка. Уз придјев „многострадални“, владика је говорећи о нашем народу увијек додавао и оно „многогрешни“. Наша многострадалност, али и наша многогрешност били су можда и разлози због којих нам га је Дух Божији назначио од вјечности, да се назове наш, и ми да се назовемо његовим, у Цркви Сина Љубави Очеве (Кол 1, 13).
Очинска одсјечност и бескомпромисност, ријешеност да се ствари доведу у предањски поредак код њега је била спојена са неописивом вјерношћу и љубављу према свакоме. Посебно је било дирљиво гледати старије свештенике наше епархије, који су сплетом разних околности били навикнути на унеколико другачије праксе по питању богослужења, и нарочито по питању светотајинскјог учешћа вјерника у тајни Светог Причешћа, како сасвим искрено у кратком временском року постају заговорници праксе коју је из дубине предања спроводио наш нови владика. Чуо сам га да каже да је „евхаристијска обнова Цркве дјело Духа Светога, и да је самим тим незаустављива“. Другом приликом нам је рекао да треба да неуморно радимо не очекујући да нужно својим очима видимо резултате тога рада, да сијемо с вјером да ће Бог дати плод у своје вријеме јер „Павле посади, Аполос зали, али Бог учини те узрасте“ (1Кор 3, 6).
Са поносом могу да кажем да је пракса коју је тих деведесетих прошлога вијека наш отац пионирски, са позиције епископа, спроводио у Херцеговини, данас постала стандард у Српској Православној Цркви. Другим ријечима, Бог га је благословио и да види плодове свога труда, а Црква ће вјерујем тек у временика која су пред нама у пуној мјери сагледати и врједновати његов подвиг и допринос, а који је ван сваке сумње подвиг светоотачких размјера.
Владика је, као што су то о њему неки већ рекли и записали, био човјек оштрих ријечи и мекога срца. У обликовању његове личности засигурно су учествовали многи, али сам поприлично сигуран да су двије личности на том путу одиграле посебну улогу. Прва је његова мајка Савка, без које је физички остао када је имао само петнаест година. Када год би је споменуо, а чинио је то често, његов глас би био испуњен њежношћу сирочета које жезне за крилом мајке. Мислим да је тај губитак у великој мјери одредио његов пут и продубио исконску људску глад, глад за небеским родитељством, глад која је тињала у њему још од најранијег дјетињства, од момента када је међу књигама свога убијеног стрица свештеника Милоша Јевтића угледао корице на којима је писало „Књига о Богу који је постао човјек“, и којом приликом га је, како је казивао, „одједном обузела нека струја“. Говорио је да и да га је обрадовало када је много година касније, читајући св. Фотија Цариградског, наишао на сличан опис, у коме светац каже да му се „занебеса“ када помисли на оваплоћење Сина Божијег. Друга личност која га је посебно одредила свакако је личност његовог Авве, оца Јустина Поповића, кога је помињао јутром и вечером свакога дана, и у готово свакој прилици. Колика је само њихова радост у овоме часу, када заједно са митрополитом Амфилохијем и свима светима у пуноћи заједништва живе своју љубав у загрљају Христовом, то они знају.
Владика је у односу са нама свештеницима био непосредан и отворен. Грдња коју би из његових уста неријетко чули није сезала даље од тренутка када је изговорена. Никада, али никада није било никаквог заосталог гњева или накнадне казне. Штавише, у времену док је владика Атанасије био активни епископ Епархије захумскохерцеговачке и приморске, није забиљежен ниједан случај црквеносудског поступка, казне или било какве канонске мјере усмјерене против било кога. Био је у пуном смислу ријечи један од нас. Једном приликом, опет говорећи о свом оцу Јустину, рекао је да је он био човјек који би беспоговорно умро за сваки канон Цркве, док је у исто вријеме био спреман да све каноне остави по страни, ако би се тиме спасила само једна људска душа. Оно што је рекао за светог Јустина, једнако важи и за њега самога. Тражио је будност и укљученост, пажњу и одговорност, иницијативу, ризик, храброст. И сам испуњавао много више него што је тражио.
Зборио је пророчки, никада се не бојећи да заплива узводно, ако је сматрао да се тако служи истини. То су знали и осјетили многи, у Цркви и изван ње. Чинио је то без обзира на све чинове , титуле и положаје људи. Величина његове личности била је и то што је знао да се понизи и затражи опроштај, када и ако му је то налагала његова савјест, и апсолутно никада из других разлога!
Најбољи другови били су му свети Оци Цркве и дјеца – његова „мутава војска“, чијим се предводником сматрао, и уз које је живио своје вјечно дјетињство. Са њимна је најрадије проводио вријеме и у њиховом друштву се најприродније осјећао. Свети Оци и дјеца. Ако бих само једном реченицом морао да опишем владику Атанасија, та реченица била би „генијални светоотачки ум и срце дјетета“. Када је прије петнаестак година био наумио да за напише дјечију пјесмицу по азбучним словима, ишло му је испрва поприлично лако.
За слово „А“ везао је појам азбука, за „Б“ – Бог… за „К“ – наравно, шта друго него – Косово . Проблем је наиме настао са словом „Џ“. Ријеч „џак“ која му је прва падала на памет, уопште се није уклапала у риму нити у поучни контекст пјесмослагалице. Рјешење до кога је дошао било је типично атанасијевско. Поред слова „Џ“ написао је – „џиновско срце“. Без намјере да звучим патетично и исувише емотивно, јер не мислим да би му то пријало, вјерујем да је опште искуство свих нас који смо уз њега одрастали управо то да је „џиновско срце“ друго име нашег Учитеља. У њему нас је сабрао и одгајао. У њему желимо да останемо и даље, и заувијек.
Поред његовог џиновског срца, сада, када се осврнемо уназад, схватамо да су и наша срца горјела, као оној двојици ученика Господњих на путу за Емаус, док нам је он тумачио Писма. У часу када га положимо у земљу и када постане невидљив за наше очи, до поновног сусрета у Царству, познаваћемо га „у ломљењу Хљеба“ (Лк 24, 35), у тајни Христове љубави, за коју и којом је живио.
Амин.
