Eпископ Кирилo Буеносајрески и јужно-централно амерички
Бесједа у Недјељу Месопусну, 7. марта/25. фебруара 2021. године
Манастир Тврдош
Пошто смо јуче отпратили на вјечни починак и у други живот нашега драгог, вољеног учитеља и оца и пастира Владику Атанасија ја бих се усудио да и ја покушам да расуђујем као он. Наиме он нас је учио да сваки догађај смјестимо или тумачимо литургијски и вјенчање и наше прво и друго рођење то јест крштење и смрт литургијски да посматрамо. И његова сахрана, ко је пратио тај типик јуче, била је у том духу, литургијском духу. „Због тога је и живот Атанасијев био живот у благодати Литургије у којој као благослов доживљавамо и живот и смрт, и састанке и растанке. Сам он је живео тако да је његово присуство било благослов за све – и раније и сада, кад је преминуо,” како је рекао Епископ Максим.
Ја сам покушао тему Страшног суда, о којем говори данашње јеванђелско читање да литургијски протумачим, покушававши да по своме маломе уму и ја слиједим мисао нашега учитеља, оца и архипастира. Ја се наравно присаједињујем тим свим дивним говорима које смо јуче чули од његове духовне дјеце и од свих људи који су говорили: o великом богословском уму нашег драгог Епископа Атанасија, о његовој жртви коју је поднио на благоустројству свете Цркве у Херцеговини и шире од ње, o његовом посвједоченом и поновљеном на један нови начин Косовском завјету итд. […]
Епископ Максим је јуче лијепо рекао: „У личности и деловању овог хришћанског богослова осећала се ‘хармонична парафонија’, то парадоксално садејство универзалне хришћанске духовности и конкретног народног животног и историјског искуства.” Ми имамо срећу да смо живјели у тој епохи када су у Цркви присутни духовна дјеца преподобнога Јустина Ћелијскога: Митрополит Амфилохије, Владика Атанасије, Владика Иринеј, па до једне године, до једног периода и Владика бивши Артемије (и он је такође, оставио доста добрих дјела и изродио доста добрих духовних чада у Христу).
Дакле, ми смо се од њих учили. И овдје ћу само, не желећи да понављам те дивне ријечи које смо чули. Поменућу један догађај, који је на мене посебно – а мислим и на многе друге оставио посебно снажан утисак и дејство – као једног младог, рекао бих неофита, младог човјека који је тек улазио у Цркву, једног младог човјека студента који се бавио другим наукама прије теологије – математиком. Био је то, опет, литургијски догађај. То је пренос моштију светог Василија Острошкога Чудотворца у Херцеговину 1996. године; ако ме не вара сјећање. Дакле, тај величанствени и историјски догађај је свакако био резултат молитава Светог Василија за нас, који је и сам Херцеговац, израз и резултат блискости нашег народа из Црне Горе и Херцеговине. Али не само то, него је тај догађај резултат и тог специфичног односа љубави коју су имали наша два архијереја, Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије, за које вјерујем да су сад заједно и на Небу.
Како је Христос рекао, „тамо гдје су два или три сабрани у име моје, тамо сам и ја са њима”. Јер они, далеко од тога да су се они у свему слагали и да су имали исто мишљење о свему, али су они својом срдачношћу, својом међусобном љубављу превазилазили све те разлике. И, значи, као један резултат тога је био и тај дивни литургијски догађај, после којег, као што знате, свети Василије је измолио мир тада народу Херцеговине, који је захваћен био ратним вихоровима. Хоћу да нагласим ту срдачну љубав коју су Митрополит Амфилохије и Епископ Атанасије имали и имају, она је тако увијек жељена и потребна у Цркви јер доноси многе добре духовне плодове. И ту морам да поменем и дивну бесједу тада јеромонаха Григорија, данашњег Епископа, који нам је показао тај живи однос према том другом свијету, јер он се у тој бесједи обраћао директно светом Василију. То је мене, младог студента природних наука, одушевило и дало ми живи примјер тог оностраног. Јер Црква јесте поглед из тога свијета на овај живот. Зато су те византијске фреске најбоље. И оне су такве, оне су поглед из тог оностраног у овај свијет, а не обратно како ми гледамо одавде и наслућујемо тај други свијет. Дакле, та чудесна бесједа у којој се владика Григорије обраћа директно светом Василију, она је на мене оставила велики утисак и уопште тај чудесни догађај тог крсног хода. Ето толико сам хтио да подијелим са вама.
Још ћу поменути то да сам веома благодаран владици Атанасију што је поред своје болести, у позним година дошао на одбрану моје кандидатске дисертације у Московску Академију и био један од ментора. И наравно, он је и тамо као и свуда на Литургији, на богослужењима почео да „заводи ред” у Цркви, како је он то само знао. Међутим, за разлику од Срба, Руси су ту мало другачији, пошто их је много – ту буде по сто људи у свештеном чину на Литургији – морају да имају сасвим неки свој строги поредак и слични су војсци, подобни су војсци анђелској. И њима је наравно увијек чудно изгледало то „увођење атанасијевског реда”. Они, наравно, нијесу ништа приговорили Владици Атанасију, али су ме послије питали: „Је ли овај Владика по мало јуродив?”. И ја сам рекао, шта да им одговорим, уз осмјех, да јесте. И у суштини он и јесте био јуродив, и није се ни бранио од те мисли и ријечи, јер заиста тим својим понашањем он је помало показивао јуродивост, тј. припадност другом свијету. То је та оностраност – да би и нас упутио да се не вежемо за ствари овога свијета и неко бонтонско понашање овога свијета, колико за то суштинско што је у нама, да се срцем вежемо за Христа. На жалост мало времена сам имао прилике да уживам у његовом присуству, али кад би се сретали нарочито пошто сам постао епископ умио је да ми каже (знао је лијепо да тјеши душе људске): „О, види, види, гдје је велики Кирило?” И ја сам му са смјешком одговарао, а и сада му кажем: ”Ја знам само за Великог Атанасија!”
Нека би нам Господ молитвама Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија, дао да имамо њихову молитву и њихово богословско просвјетљење и да нам Господ дарује да сви будемо с десне стране Христу о том страшном доласку и да се сви удостојимо небеског Царства Његовог. Амин.
