Беседа Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија уз одар Епископа Атанасија
Тврдош, 6. март 2021. године
У име Оца и Сина и Светога Духа, Амин. Ваше Високопреосвештенство, Ваша Преосвештенства, поштована Госпођо Председнице Републике Српске, поштовани Предсједниче Црне Горе, поштовани министри, драга браћо свештеници, монаси, монахиње, драга браћо и сестре.
Испраћамо из овог живота у нови живот нашега брата и саслужитеља блаженопочившега епископа Атанасија, ранијег Епископа херцеговачког, учитеља свесрпског и свеправославног. Човјека васељенске ширине духа. Човјека Христовог ума, који је био међу нама као живо ходеће Јеванђеље, као апостол, као нови Велики Атанасије. Човека светојеванђељског и светоотачког предања, учитеља, можемо слободно рећи васељенског учитеља и просветитеља. Познатог, цијењеног и вољеног у цијелом православном свијету. Ненадмашног богослова наших дана, али и посебног, изузетног човјека, непоновљиву личност. Проницљивог, пророчки ватреног и неустрашивог. Владика Атанасије је био понос Српске Православне Цркве и њена савјест, човјек који је увијек ишао напријед приводећи свој народ Христу Спаситељу. Везивао се у овоме животу само за Царство небеско. Низашто од овога свијета, иако је свима био близак.
Везивао се за Божанску вјечност, за Христа Господа у коме се сабирају прошлост и садашњост и будућност. Он је данас кренуо испред свих нас, и пред њим је нова будућност. Пред њим је нови живот, и уверени смо да ће он бити, као што је био наш савременик, бити савременик и будућих генерација. Као што је био наш учитељ да ће бити учитељ и васпитач будућим генерацијама српског рода. Јер колико је био васељенски, колико је припадао цијелом православљу, толико, можда још и више, припадао је и свом распетом српском народу. Јер и сам је био човјек који се везивао за Христа распетога и васкрслога. Пољубио је сваку стопу земље гдје је страдао његов народ, од Косова до Јадовна и шире.
Будни пастир, рекло би се, изузетно строг, тако су га многи доживљавали, али испод те његове строгости, која је била само његова спољашност, крило се једно меко саосјећајно срце. Једна душа која је спремна да заплаче над несрећом ближњег; која је знала да тугује са тужнима и да се радује са радоснима. Владика Атанасије по свему посебан – нарочит – али близак свима. Његова ријеч је била оштра, истинита, али надасве ријеч пуна љубави. Човјек великог срца, велике љубави. И ево, својом кончином запечатио је своје дјело. Борио се од почетка до краја за истину Божију, за вјеру православну, за свој народ, за његово јединство, посебно за Косово и Метохију, наше духовно огњиште, светилиште и упориште. Нарочито је дубок траг оставио у његовој Херцеговини, с којом се сјединио у временима ратних страдања и новог српског распећа. Објединио је Херцеговину и улио храброст у срца Херцеговаца када је требало бранити ову свету земљу, наследни удио Светог Саве, светосавску Херцеговину. Стално је посјећивао војнике на првој линији фронта, да их охрабри, утјеши и поучи као отац. Ишао је голорук са војницима кад се гинуло, на прву линију. Није жалио да погине, али га метак није хтио. То знају његови Херцеговци. А данас видимо, као што га прима ова херцеговачка напаћена земља, тако га је примило срце сваког православног Херцеговца и душа сваког светосавског Србина. Ту ће он и да остане. То је свједочанство да се заправо он вјечно настанио у наручју Божијем.
Носио је дух свога духовног оца Преподобнога Јустина Ћелијскога и Светог владике Николаја. Највише је допринео богонадахнутој одлуци нашег Светог Архијерејског Сабора да се причисле лику светих Св. Владика Николај и Преподобни отац Јустин. Не требамо то заборавити. Преко владике Атанасија заблистала је свјетлост њихових дјела у овом времену, а он се јавио као њихов законити, боље рећи рођени настављач. Увјерени смо да се данас њима придружује. И да се придружује своме сабрату од најранијих дана њихових живота, Митрополиту црногорском Амфилохију с којим је био нераздвојан! Они су испунили завјештање оца Јустина да буду двојица, али као један. И такви су и били. По много чему различити, али сложни и јединствени у љубави Христовој. Колико је Митрополит цијенио и волио Атанасија и ослањао се на њега! Колико је уважавао његову мисао и ставове! Али ми знамо и то колико је Атанасије љубио свог брата Амфилохија и колико је безгранично повјерење имао у њега и његов чврсти карактер. Колико се дивио његовој вјери и дјелима! И то је било веома значајно. Ослањајући се један на другога и међусобно се издашно помажући, у Београду су као јеромонаси и професори, заједно разорали њиву Господњу и посијали духовно сјеме у душе младог нараштаја. Препородили Београд ријечју Божијом, заблистали већ тада као млади људи, као нова свјетила Српске Цркве. Исто тако су заједно орали и сијали духовно сјеме на њиви Црне Горе и Херцеговине, допуњавали се међусобно, храбрили се, и ево заједно отишли из овога живота. Било је и братске шале па је Атанасије често говорио: ”Добар је Амфилохије, али већ је остарио – цио један дан је старији од мене”. Та шала је била потврда њихове љубави из најранијих дана заједништва и слободе у Христу, и једнога и другога.
Данас испраћамо вољеног и блаженопочившег владику Атанасија, нашега Тасу. Да уђе у покој Господњи, и да се одмори од многих трудова и дјела својих.
Нека Господ њега награди за његове велике трудове, за његову борбу, за његову љубав, посебно за његову жртву. Носио је у себи жртвеност – косовску, пребиловачку и јасеновачку. Он је носио Крст Христов као свједок Божији из давних времена – мартир – с ватреном спремношћу да страда за Христа, за Цркву, за Нови Израиљ Божији. Због тога ће га, увјерени смо, Господ на небу овјенчати вијенцем своје непролазне славе.
Осјећамо велики бол због растанка са овим изузетним човјеком и архијерејем. Молимо се Богу да њему дарује вјечни покој, али и нама да дарује снаге да идемо његовим стопама. А то значи да идемо Христовим стопама, јер је он слиједио Христа као нови његов апостол. Бог да му душу прости!
