Сећање Бошка Ерића на Владику Атанасија

Сећање Бошка Ерића на Владику Атанасија

Бошко Ерић
доцент на патрологији на Православном богословском факултету у Фочи
Средопосна недеља, 2021. године у Фочи

Последњих недеља читам текстове посвећене Владики Атанасију на сајту Захумско-херцеговачке и приморске епархије и тек на дан после четрдесетодневног помена Владики осмелио сам се да напишем нешто из мог сећања.

Први пут сам у Тврдош дошао пре готово 20 година. Био сам ученик богословије и остао сам неколико дана током распуста. До тада сам само слушао о Владики и можда прочитао два његова текста. Након тога, долазио сам током летњих и зимских распуста и остајао по недељу, две. Сећања на тај период су још увек жива, али већину њих нисам у стању да ставим на папир, а да буду верно пренесена онако како сам их ја доживео и како их памтим. Сећам се да је Владика често грмео по манастиру, али та грмљавина није увек била иста. То ми је тада било нешто упечатљиво. Када бих имао неко послушање за које сам мислио да он није приметио да сам га урадио, глуматао бих пред њим како сам уморан, а он би тада загрмео тако да сам помишљао да је безосећајан, без трунке раумевања за оно око чега сам се ја „толико мучио“. Мој „урађени посао“ као да је ниподаштавао, те сам се неколико пута и „наљутио“ на њега, боље рећи дурио унаоколо, опет с надом да ће ме приметити. Изгледало је као да није.

Међутим, сећам се и једног догађаја када сам био стварно уморан, толико уморан да сам заборавио да „треба“ свима да укажем на то да сам нешто радио. Он је опет грмео, али та грмљавина није имала исти звук. Наизглед исто, а опет другачије. Прилазио је „претећи“ да сам у себи помишљао: „Е, ја немам снаге више за ово.“ Али, како је прилазио онај силни глас који је одзвањао унаоколо за мене је постајао тиши. Лице му је било мирно. Очи су му биле другачије. Некако су давале снагу и ослонац. Иако сам се заиста осећао сломљено само неколико секунди пре овог сусрета, након њега све је опет било на свом месту. У оваквим приликама често нисам ни био одмах свестан шта се десило, него сам тек после таквих сусрета схватао да се нешто променило. Наравно, као додатни подстицај стварно-умороном-мени ту је увек била и нека бомбона или чоколадица која би се некако нашла у његовом џепу...

Сећам се и да сам имао послушање да са једним искушеником оперемо подове у приземљу и да очистимо стазе око конака. Све смо то урадили. Дан се завршио. Отишли смо на спавање. После неког времена чуо се Владика како виче и зове нас који смо чистили. Излетео сам из тврдошке „петице“ и дотрчао до кухиње. Чекао ме је са једном ванглом, у којој је било подоста воде, коју је одједном пљуснуо на мене –  као „казна“ јер када сам завршио прање подова нисам покупио воду са стола који се налази на излазу из конака. Пошто је видео да сам мокар од рамена до стопала застао је. У мом сећању је остао његов израз лица који ми је изгледао као да није имао у плану да ме баш толико искваси. И сам је себе изненадио. Видео сам кајање у очима. Пре него што је било шта стигао да каже или уради ја сам почео да се смејем. На ово је он одговорио његовим „смешком“ и наставио је да виче и да ме подучава на такав начин да се то не заборави. Не љутито, не са неком мржњом. Без икакве злобе. Већ... онако како је он то радио. Остало је угравирано у мени да морам да пазим јер да је сто остао мокар током ноћи, ујутру би се на њему појавиле избочине где год је остало мало воде. Оваквих „малих“, „успутних“ примера је много. Са сваким сам нешто ново учио и све више осећао његову љубав и бригу...

Неке околности, које нису вредне помена, онемогућиле су ми да одлазим у манастир и током мојих студија, али сам га сретао на Богословском факултету у Београду. Онда су се околности промениле и ја сам опет имао прилику да одем у Тврдош. Сада као неко ко је завршио основне и постдипломске студије. Теме су биле нешто другачије. Погледао је два моја превода. Дао ми је савет да сваки превод када завршим да га поново пређем проверавајући га према извору са ког сам преводио. После тога да га оставим да одстоји неко време. Да заборавим шта сам писао. У међувремену да радим на нечему другом. Затим, када прође довољно времена да се вратим преводу и да га дорађујем и сређујем. „Превод мора да живи“. Не може се брзо завршити. Потребно је да му се враћамо. Чак и када се објави и даље да му се враћам. Да је он тако радио најбоље сведочи Псалтир за певницом у Тврдошу. Неко допуњено и преправљено издање, али је у њему и даље било речи које су биле прецртане и замењене другим, руком дописанима. Саветовао је да увек консултујем и друге преводе, да не дозвољавам рецензентима да ми превише мењају превод. Рекао је да није исто „његова реч“ и „реч његова“. Друго је више поетско и не треба сваки текст да буде лишен своје поетске стране. Неки његови преводи су тешки за читање, али из разговорâ са њим сам увидео да није ништа случајно тако стављено. Дао ми је пример ког се не сећам добро. Знам да је помињао извесног човека који је преводио неки тропар и није му било јасно да ли је реч о прилогу или придеву (нешто у смислу „... дело добро ради...“; тј. да ли је „добро дело које неко ради“ или је „дело које неко добро ради“). Владика ми је рекао да је погледао изворни текст, увидео проблем и да је дао савет том преводиоцу да ако је у оригиналу текст нејасан (као што је овде случај) да покуша да то пренесе и у превод. Превод не треба да буде јаснији од оригинала. Једном када смо се срели у Бијељини рекао ми је: „Пишеш много фуснота. То ја радим и то није добро.“

Осврнућу се још само на једну тему. Владика као патролог (онај који се бави рукописима, издаје текстове, прави критичка издања, преводи, пише уводе и анализе) и патристичар (онај који наставља посао тамо где је патролог стао, али му је главни циљ да у тим сређеним текстовима проналази оно што је корисно данас за мисију и живот Цркве).

Мој први сусрет са предметом патрологија није говорио да ћу имати било какаве додирне тачке са том тематиком и да ће се све свести на то да треба само да је отарасим, да добијем неку оцену и то је то. Нисам разумео која је сврха да бубам да ли је од Светог Григорија Богослова сачувано 45 беседа, или 13, или 89? Онда сам срео Владику и патрологија и патристика су добили нови смисао. Он није био неки „стерилни“ патролог који је смисао проналазио у томе да се затвори у неку библиотеку, читоницу, келију и да само проучава рукописе. Исто тако, није био један од оних који се сматрају патристичарима а чије се ослањање на оце и учитеље Цркве своди на бескрајно понављање истих цитата или препричавање онога што је неко други већ препричао, па макар ти други били Мајендорф, Флоровски, Болотов и њима слични. Он је седео над изворима, преводио их, објављивао, али и приближавао неупућенима, спуштао на ниво његових вршњака, трогодишњака, што причајући, проповедајући, што својим примером показујући. Сви ти догађаји, било да су се они догодили пре 1700 година, или пре 500 година, он их је причао као онај ко је у њима учествовао показујући како да учимо из њих, како да се снабдемо за наш живот сада и овде...

Владико, дао си задатак, показао примером чему служе патролошки извори и како им се приступа, али и када треба престати са читањем и радом над њима – онда када одемо Христу и када се будемо напајали директно са тог Извора. Стазу ниси само прокрчио, него си је исто тако и добро утабао. Помени, Владико, пред Распетим и Васкрслим да да снаге, да пошаље благодат Своју како би могли да наставимо где си стао.


Штампа