Неколико немуштих речи нашем духовном родитељу
Сестринство Манастира Петра и Павла
У сећању (успомени) увек можемо наћи драге људе, како оне који су са нама (на земљи), тако и оне који су отпутовали, као што је Владика Атанасије. Не морамо ићи нигде, само завиримо у своје срце и наћи ћемо их, ту су, чекају! Владика Атанасије је несумњиво урезан у срце сваког кога се дотакао.
Увек је био ту, у радости и у жалости, са онима који болују и онима који се веселе. Човек бескрајне пажње и брижности, попут мајчинске.
У сваком сусрету са њим трепериле смо као пламичци свећа, који су се његовом љубављу распламсавали. Волеле смо и његове не тако ретке нелогичности, које су и те како имале смисла. Кроз њих нас је учио шта су послушање, смирење и слобода. Понекад би нас и заболела његова педагогија, али се увек на крају показивала као најбоље припремљен час врхунског професора. Поврх свега, истицао је гостопримство и увек давање предности другом!
Био је неуморан у брижности и пажњи, према свима па и према нама. Волеле смо његове изненадне доласке, када би улазећи загрмео: „Где је мој мутави народ?“, а ако нас не би било ту за минут, додао би са смешком: „Моје племе спава мртвим сном!“ Чезнуле смо за његовом речју, као дуго неоране њиве за орачем. Поучавао нас је на њему својствен начин, као на пример: „Одговор на свако зашто је увек – зато“ или „децу треба тући“. Годинама нам је неуморно говорио о свом пријатељу зецу, о пчелама, ластама, чак и слоновима, а тек недавно је почео да нам прича о Ави Јустину, Владики Николају, мученицима, Светитељима које је и сам познавао и... тек на крају понешто о себи. Све ове речи смо слагале у своја срца, а затим их преносиле и на папир.
Каткад би нам послао мантију, прслук или капу да нешто на њима преправимо или зашијемо. Не зато што није имао друго, већ да би нас научио да будемо штедљиве и да се према свему односимо са великом пажњом.
Радовао се када би чуо да смо засадиле маслине, виноград, разно дрвеће и цвеће, да је Црква пуна деце, да шијемо одежде, учимо вез и иконопис. Посебно се обрадовао обнови Цркве Св. Апостола Павла у нашем Манастиру, а не мање и обнови друге Павлове црквице у селу Доли, у брду недалеко од Павлове пећине. Учествовао је свим бићем у нашем животу и радовао се нашим радостима, али нас није хвалио – то је била педагогија великог Владике Атанасија.
Свака његова реч, иако изговорена силом бурног ветра, била је лековита. Пред њим би све мисли дезертирале, а покушаји да нешто изговориш се утапали у океан његове љубави, који је пленио чула. У његовим очима смо се увек одмарале.
Небројено пута смо му хтеле исказати и речима своју благодарност и љубав, за које верујемо да их је и без речи осећао, али би сваки наш покушај бивао заустављен. Зато му сада кажемо: „Хвала ти, Владико, за сваки тренутак који си нам посветио и опрости нам за сваки уздах, коме смо ми биле повод.“
Нека нам Господ да снаге да се до краја трудимо и живимо онако како нас је он учио. Да, када једног дана станемо пред Христа и Владику Атанасија, добијемо бар пролазну оцену!
