Доц. др Драган Ћузулан
Бити у близини и имати искуство различитих духовних поука владикe Атанасијa Јевтићa била је неизмјерна привилегија. Тек накнадно схватите њихову величину и богатство духовне ризнице која вам се несебично даје и да пред собом имате истинску благодат.
Тих дана након рата смо често путовали заједно, на различита предавања, а једно вријеме на Духовну академију у Фочи чији је ректор у то вријеме био владика Атанасије. Ја сам био предавач на предметима Историје философије током четири године, након што ме је владика Атанасије „покупио“ директно са ратишта Трескавице, на моје изненађење да идемо да држимо предавање тек придошлим студентима. Када сам му рекао да се нисам припремао за то предавање и да сам још под утиском борби које су се водиле на увијек тешком фронту Трескавице, кратко ми је одговорио: „Ма, можеш ти то. Не брини!“
Временом сам се навикао на ту непредвидивост и једну динамику која би за обичног човјека била немогућа, а коју је он савладавао невјероватном енергијом и лакоћом. И увијек је подучавао, у сваком моменту.
Иако ово није неки посебно значајан догађај, јесте необичан и поучан. Чини ми се да заслужује да га подијелим са вама. Неки пријатељи којима сам га испричао су ме замoли да га ставим на папир.
„Човјек је пажња“, говорио је наш духовни учитељ Атанасије, „а пажња је онтолошка и етичка категорија.“
А онда би настављао: „Етичка у смислу да је пажња љубав према другом, која је увијек слободна, па и када је тај други грешан. Имати пажњу према другоме значи безусловно га вољети, као брата у Христу. А онтолошка у смислу да је то начин нашег постојања, став живљења у пажњи према другом. Бити будан и на стражи према другом и према Богу. То је начин на који Христос воли човјека.“
„Ништа ви не слушате!“ – прекорио би нас потом, „узалуд ја говорим“.
Тако је говорио Атанасије.
* * *
Мај 96. Путовали смо за Никшић на предавање професора Богољуба Шијаковића на Филозофском факултету. Владика Атанасије, свештеник Горан Спаић и ја. Нетом завршен рат, криза свега и несташица горива. Горива имамо тек до Вилуса гдје се одмах иза границе у Црној Гори налази пумпа. Долазимо. Гужва и колона возила у реду. Стрпљиво чекамо.
У тренутку када смо дошли на ред послије више од сат чекања, испред нас се преко реда убацује неки бахати возач. И не пита да га пустимо. Негодујемо, а владика Атанасије га упозори на ту дрскост.
Он се обруши на нас, а онда најгорим могућим ријечима извријеђа владику Атанасија. Свашта му рече.
Кренусмо да изађемо из аута да се „обрачунамо“, али нас Атанасије прекори: „Сједите дјецо с миром!“ И ништа не рече више, погнувши главу. И стрпљиво сачека наш ред за гориво.
Након што је насуо гориво, онај возач нам још једном баци пријетећи поглед, нешто промрмља себи у браду и врати се у правцу Никшића одакле је дошао.
Настављамо пут у непријатној тишини. Ћутимо, мучна атмосфера. Осјећамо се неправедно пониженим и увријеђено.
„А јесте ли ви чули шта је онај човјек рекао“ – прекида ћутање Атанасије, необично живим гласом.
„Јесмо“ – одговарамо невољно.
„А шта?“ – изненади нас питањем владика. „Ајде реците ми тачно шта је рекао.“
Најприје Горан, па онда и ја, покушавамо да поновимо шта је рекао, али због увредљивих ријечи које је изговорио избјегавамо их и импровизујемо. Непријатно нам је да их изговоримо.
„Не, не. Тачно реците шта је рекао“ – инсистирао је Атанасије.
Ми збуњени послије неколико лоших покушаја ућутасмо, поражени немогућношћу да тачно поновимо ријечи оног возача и још увијек под снажним негативним емоцијама.
„Ето, залуду ја вама говорим, ништа не слушате“ – прекори нас и понови све од ријечи до ријечи. Али потпуно тачно све што је онај човек рекао. Сваку ријеч. Невјероватно!
„Човјек је пажња, стално вам понављам, и када вам се не допада то што видите и што се изговара, треба да га слушате“ – закључи он и „да се молите за њега“.
* * *
Често сам размишљао о том догађају и какав је човјек владика Атанасије Јевтић. Тада сам га тек упознавао.
Увијек када смо у расправи са неким или свађи уобичајено је да или не слушамо шта прича или и не обраћамо пажњу шта се говори, преплављени негативним набојем и личном сујетом. То је природна људска реакција. Ако се свађамо готово да и не слушамо шта говори, него настојимо да наметнемо своје аргументе. Крајњи исход је увијек негативан. Или остајемо незадовољни или у срџби, али у сваком случају празни.
Никада до тада нисам размишљао у којој мјери један овакав хришћански став даје неизмерно преимућство и испуњеност. Имати пажњу и љубав према другом и када вас вријеђа!? Без икакве срџбе која би нас блокирала или одбијала. Напротив, са љубављу према некоме ко је грешан, а да тога није ни свјестан. И најдубљом пажњом. То је Христова побједа над гријехом која нас ослобађа! – рекао би наш учитељ.
[Фотографија: Владика Атанасије са о. Стефаном из Цариграда 2003. г. на темељима храма Свете Тројице у Мостару]
