Са сузама смо примили вест о блаженом уснућу нашег љубљеног Владике Атанасија чија душа сада хита сладчајшем Христу за кога је и са којим је живео цео свој живот, сведочећи Еванђеље радости и вечног живота. Хита и у загрљај свог драгог саборца и никада прежаљеног Митрополита Амфилохија са којим нас је све учио радости Христовог Васкрсења и победи над смрти у којој телесна болест и смрт представљају само двери ка вечној радости Христовој.
Своју последњу земаљску утакмицу одиграо је, како је он то умео да каже „мајсторски“ и са радошћу може са Апостолом Павлом да кличе „Рат ратовах, трку трчах, вјеру одржах!“.
Нека му је вечни спомен, да се вечно радује са хоровима анђела и светитеља, да се моли за све нас крепећи нас на нашем путу оцелотворења у Христу тј. спасења, како нас је увек учио.
Велика је радост и част била познавати таквог човека, слушати његове речи и учење које су долазиле увек из живог опита живота у Христу. Нису то увек биле лаке речи, али су биле истините и натопљене љубављу којом је обиловао и коју су само безазлени могли да препознају, посебно деца која су га увек толико волела, препознајући га као свога.
Остали смо сироти привремено без два великана наше Цркве, два брата и равноапостолна светитеља који су Црну Гору и Херцеговину подигли из пепела безбожја и за собом оставили обрађен рајски врт, са многим верницима, храмовима, књигама и списима које је посебно владика Атанасије брижљиво писао и спремао да нам буду светионик у духовном путу.
Његова љубав за Косово и Метохију је била посебно велика. И остаће заувек запамћен као сведок страдања нашег народа од Косова до Јадовна, као човек који је у најтежа времена био са страдалним народом Косова и Метохије, који је обишао сваку цркву и залио сваку рушевину вином и молитвом.
Бог да му подари Царство небеско којим је већ и овде за земаљског живота живео тако снажно и тако живо, певајући сваким атомом свог бића са свима светима „Христос Васкрсе из мртвих…“
ХРИСТОС ВАСКРСЕ, ДОСТОБЛАЖЕНИ ВЛАДИКО И СРЕЋНО ТИ ЦАРСТВО БОЖИЈЕ!
Воле те твоји Дечанци
