Наташа С. Вуловић Емонтс
Годишњицу од упокојења владике Атанасија (Јевтића), православног архијереја и теолога бритке изговорене речи, утемељене и закрепљене у писаном обличју, духовног учитеља у Срба друге половине 20. и прве четвртине 21. века, обележило је издање насловљено АТАНАСИЈЕ, један животопис.
Као књижевна врста, животопис има дугу развојну традицију која није прекидана још од старих асирских рукописа, античких списа попут Плутархових Упоредних животописа из 1. в. после Христа, средњовековних подврста и у српској књижевности (хагиографија, односно животописје), такође постојане и у време стварања српског књижевног језика на народној основи (Вук Караџић је писао животописе знаменитих људи свога доба), па све до савремених животописних остварења. Семантички посматрано, дефиниција животописа подразумева хипонимски однос у односу на биографију као шири појам који је хипероним, те се маркира као опис живота знамените личности.
С намером да читаоцима ширег културног и научног круга понуди проникнуће у „тајну сазревања и обликовања Атанасија“, као и разумевање његовог стваралаштва и животворне речи, што као позив стоји у Прослову (11–12), из пера владике западноамеричког Максима настаје дело које на 736 страница нуди разнолике садржаје, превазилазећи умногоме уоквирена жанровска поља животописа.
Монографски структурирано дело АТАНАСИЈЕ, један животопис састоји се од десет углавном хронолошки (понегде и преклапајућих) конципираних великих поглавља („делова“), од којих поједина имају и потцелине, затим Прослова и Поговора, насловљеног цитатом Запета је наш живот … .
Већ се код прве целине уочавају лирски елементи при насловљавању – ПТИЦА, РИБА, ДЕТЕ, инспирисаног молитвом Савке Јевтић, а под том целином се осветљава период Атанасијевог детињства, одрастања и школовања, односа у породици Јевтића, као и развијања већ постојеће клице побожности током служења војног рока на Косову и Метохији. То је посебно оличено описом ситуације када војник Зоран Јевтић, одговарајући официру, изговара есхатолошку сентенцу: „Запета је наш живот, па идемо даље, наставља се у Вечности“ (42). Засебно је сведочанствено обрађен период монашења, студија теологије, рукоположења, где се већ назире ведрина атанасијевског духа ове књиге изражена у анегдотским описима, од којих је прва она о начину Милановог сазнања за синовљево монашење и његовој реакцији према гласнику Ристу (потоњем митрополиту Амфилохију). Изузетну важност представља опис односа монаха Атанасија и његовог духовног оца Јустина (Поповића), којег духовно чедо, између осталих квалификовања, пореди са вулканом, имајући у виду метафоричну представу снаге, жестине и ватрене вере која кључа у њему, учећи и преузимајући слободарски и „критичко-профетски дух“. Изводи из писама и преписки Аве Јустина сведоче о његовој личности, појединим теолошким гледиштима и односу према својим ученицима.
Друго поглавље носи метафорички успостављен наслов БОГАЋЕЊЕ ГРАНДИОЗНОМ ВИЗАНТИЈОМ, у оквиру којег се осветљава четворогодишњи студијски период на тлу византијске културне и теолошке баштине. Краћи боравак на острву Халка код Цариграда, на Теолошкој академији (затвореној 1971. године) описан је кроз сусрете с византијским светињама. Приказ тзв. атинског периода карактеришу описи писања дисертације, одбране доктората, преводилачких активности, познанстава, дружења с младима у Руској цркви на Синтагми, као и богослужења, који употпуњују одјек и оцене вредности академског рада јеромонаха Атанасија Јевтића. Завршни наслов Љубав према Јелинском народу (120) наткриљује читаво поглавље, указујући на будућност.
Цитат којим се именује трећа целина SOUS LE CIEL DE PARIS (1968–1972) заправо је јасна алузија на наслов француског филма редитеља Жилијена Дививјеа из 1951. године и много познатију истоимену шансону из тог филма Под париским небом, коју деценијама изводе врхунски вокални солисти попут Едит Пјаф, Жилијет Греко, Ив Монтана, Пласида Доминга, па све до певачице Заз (2014). Језгровито описан четворогодишњи боравак под париским небом обојен је сусретима, познанствима, предавањима на Институту Св. Сергија, упознавањем с француском философијом, те изнад свега симболичком антропотеоријском сликом-представом Сартра и Достојевског као „два европска разбојника“, у вези с којом стоји и Владикино образложење виђења руског народа као визионарског.
Почетна независна реченица у оквиру цитата максиме Св. Јована Златоустог „ДОВОЉАН ЈЕ САМО ЈЕДАН ЧОВЕК…“ представља наслов поглавља у коме се на преко 40 страница и уз обиље фотографија на крају целине доносе сведочанства о двадесетогодишњој богословској и предавачкој активности Атанасија Јевтића по повратку у отаџбину, његовој професорској и научној делатности, посебно о искреном пастирско-пријатељском односу са студентима (дочараним наведеним речима тадашњег студента Добривоја Мидића, потоњег епископа браничевског Игнатија). О специфичном гласовном тоналитету многи су говорили, многи су у том гласу видели снагу „да и полумртви оживе, а мртви да васкрсну“ (280), а и Матија Бећковић га је портретисао својим стиховима (174). За историографију Богословског факултета у Београду веома је важан период у којем је у два мандата Атанасије обављао посао декана, учећи студенте и колеге одговорности и академској слободи, утирући пут за враћање Богословског факултета у оквире универзитетске заједнице.
Управо осликавање тадашње јавне богословске и шире, универзалне културне делатности професора Атанасија Јевтића, која га је посведочила као „умног и даровитог беседника … сведока како се вера истински живи“, представља својеврстан увод у следеће поглавље. Поглавље именовано почетним речима цитата из Јеванђеља по Матеју, уз морфолошку модификацију 1. лица јд. презента у 3. лице, „И ТАДА ЋЕ ИМ ЈАВНО КАЗАТИ…” и својеврсно појашњење као појачање наслова ДРУШТВЕНА ДЕЛАТНОСТ ЈЕДНОГ ЈЕРОМОНАХА садржи збирне записе о улози професора Атанасија Јевтића у јавном научном и културном свету последње две деценије 20. века. Посебно се истичу наслови којима се обухвата ширина приступа и дијалога, не само у оквирима друштвених и хуманистичких наука, него и природних, а све то уз суштину његове личности оличену у наслову Слобода израза, ведар дух и смелост у разбијању калупа (267) .
Описно насловљено шесто поглавље ЦРКВЕНА И ЛИТУРГИЈСКА ОБНОВА КОЈА СЕ НЕ МОЖЕ ЗАУСТАВИТИ доноси сведочанства о улози Атанасија Јевтића у литургијској обнови, поновном учешћу у евхаристијском животу Цркве, те примере из периода његовог служења у Манастиру Ваведење у Београду.
Целина која следи има два наслова: први – асоцијативно успостављен навођењем првог дела стиха из популарне народно општеприхваћене песме о Косову и Метохији (Видовдан) „КУД ГОД ДА КРЕНЕМ…“, као и други – којим се прецизира наступајући садржај – ПОСВЕЋЕНОСТ КОСОВУ И МЕТОХИЈИ. Друштвена и пастирска улога Атанасија Јевтића у страдалној стварности Косова и Метохије осветљена је из више углова: теолошког, историјског, правног, политичког, црквеног, књижевног, задужбинског, али и састрадалног и евхаристијског. Једну од најлепших метафоричких представа према његовој идеји налазимо у просторима фотографије Косовскометохијска галаксија.
Осмо поглавље наткриљено је насловом који има хуморни стилски ефекат – БРДАРИЧАНИН У РАВНИЦИ, уз наслов-појашњење ЕПИСКОП ВРШАЧКОБАНАТСКИ. Избор и хиротонисање Атанасија Јевтића за банатског епископа падају у време када започињу сукоби на територији бивше Југославије, тачније у 1991. годину. Пастирствовање Брдаричанина по широком Банату било је и те како плодоносно, и пастирски, и богословски и људски, указујући људима на важност састрадавања, одговорности и заједничарења. Уз предавања и служења, Владика је обилазио и ратишта у Хрватској, Славонији, Барањи, оштро критикујући комунистичке лидере за настао грађански рат, а најпре политику Милошевићевог кабинета. У таквој атмосфери долази до важног и крупног догађаја за Српску православну цркву, а то је измирење и коначно превазилажење тзв. Америчког раскола.
Монографски уређен животопис као да кулминацију садржаја смешта у два последња, а најобимнија поглавља. Поглавље чији наслов представља негацијски модификован део Његошевог стиха НИЈЕ СЛАМКА МЕЂУ ВИХОРОВЕ, прецизира поднаслов ЕПИСКОП ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКЕ ЕПИСКОПИЈЕ (1992–1999). Самим описом устоличења на Видовдан 1992. године у Требињу као да се интензивира потоња лепеза улога, делатности и активности које ће владика Атанасије имати и које ће заувек остати прва скица асоцијација у свеправославном свету при помену његовог имена: духовна обнова и узлет, оличење православља на делу, оснивање епархијског часописа Видослов, незаборављање сужњих, убогих и напаћених, а посебно, као круг чија се линија враћа на почетак, сјаји неуморно истрајавање на одржавању хришћанске љубави с грчким народом и свештенством. Упоредо с духовним препородом и посетама Св. Василија Острошког и Богородице Тројеручице Херцеговини, преплићу се друштвено-политички тренуци и Владикина сагледавања њихових учинака и последица.
Последња, десета целина чији је наслов семантичка игра значењима два трпна придева – УМИРОВЉЕНИ, АЛИ НЕ И УСПОКОЈЕНИ ЕПИСКОП (1999–2021) управо својим обимом доказује истинитост семантике наслова. Богословско-пастирска, као и културолошко-друштвена делатност владике Атанасија се наставила, у истом обличју професорске посвећености, излагања на научним скуповима, преводилачким подухватима, старањем о јединству Цркве, употпуњена боравцима у Јерусалиму, Светој Земљи, те посетама Русији, Грузији и САД, а посебно плодном и трудољубивом издавачком делатношћу с Братством Светог Симеона Мироточивог у Врњцима. Поглавље се завршава поднасловом којим се метонимијски указује на упокојење вољеног херцеговачког владике Ваљевца – Путем од Требиња до Тврдоша.
Чланак Уместо Поговора – како гласи поднаслов текста испод наслова ЗАПЕТА ЈЕ НАШ ЖИВОТ… – затвара животописну кружницу превасходно личним доживљајем и сведочанством владике Максима о Оцу и Владици, монаху и литургу, појашњавајући особен начин атанасијевског пребивања у богочовечанским истинама, саживући однос с другим људским бићем, слободу израза и смелост, а све то без сувишности привидног патоса, без повишеног тоналитета, осликавајући задужбину двема симболичким представама – манастир Тврдош који „стабилно стоји и блиста на светлости“ и поглед девојчице Петре као „молитва-симбол“.
Монографска студија у форми и садржини животописа специфична је по више параметара, по којима је и значајна: духовном, књижевнојезичком, историографском, културноисторијском, друштвеносоциолошком, одражавајући тиме комплексност својствену овосветовном бивствовању архијереја и духовника Атанасија Јевтића (по речима монахиње: „Ногама у Херцеговини, срцем на Косову, а главом на Небесима“). С језичког, тј. нормативног становишта савременог српског језика могло би се замерити ортографско решење писања великог слова, али се у уводном тексту наводи разлог тог одступања од важеће правописне норме. Такође су се при техничком уређењу могли јасније маркирати цитати у оквиру текста, било уочљивим издвајањем, знацима и средствима маркирања, али то никако не умањује суштински значај и садржинску вредност ове књиге. Засебну историографску вредност представља то што свако поглавље прати документован фото-материјал из одређеног обрађеног периода, поткрепљујући иначе драгоцен материјал за црквеноисторијска истраживања.
Поменута комплексност бивствовања огледа се и у неуобичајеном сагласју (наизглед) контраста у духовном деловању владике Атанасија, које је уочљиво и на географском плану – шетњом осунчаном банатском низијом и врлетним успињањем до херцеговачких врхова, увек уском стазом Божијег угодника. На том путовању неизоставно је провлачећа нит суживота с другима: почев од хагиографских података о ави Јустину, братског односа с митрополитом Амфилохијем, друговања с децом, духовне искре повезаности с патријархом Павлом, уопште са сваким сапутником, ма колико истовременски присутним. О томе сведоче стихови Матије Бећковића, Блажа Љ. Даниловића, монахиње Петропавловке, као и деце. Владикине сеобе по свеправославном свету, од Кипра и Цариграда, Свете Земље, Косова и Метохије, Русије, Херцеговине, па до индијанских резервата Америке намећу асоцијацију с његовом Косовскометохијском галаксијом, али и плавим кругом Црњанског. Ово је књига о звезди у том плавом кругу. Без обзира на то да ли је тренутно сијала под париским, атинским, московским или требињским небом одражавала је и данас присутну неупитну јединственост личности Владике, од миља названог Таса, посведочену и у овој књизи, јединственост, коју би српска фразеологија оквалификовала као јединственост под капом небеском или под Божијим сунцем.
