Милан Радуловић

Саосећајући као народни човек са судбином људи у тоталитарном режиму, јеромонах Атанасије истовремено се као хришћанин саживео са богоносном улогом српског народа у историји, са народним жртвовањем за православну веру и страдањима за њу. Уверен да жртве за веру и због вере не смеју остати заборављене у тами јама у које их је гурнула злочиначка рука, забетониране плитком, претрнулом и уплашеном савешћу живих потомака, поново покопане олаким и присилним заборавом њихове судбине, лишене хришћанског покајања злочинаца и искреног хришћанског опроштаја браће и сународника (а једино их је покајање и праштање могло васкрснути) – наш калуђер је кренуо на ходочашћа српским масовним гробницама: да опоје скривена и непозната гробља, да се распита чије су мошти у њима, ко је био човек који је тако неприродно и несрећно умро, ко онај ко га је тако нељудски послао и испратио у бољи свет. Резултате тих истраживања објавио је у књигама Од Косова до Јадовна и Великомученички Јасеновац – Усташка творница смрти: документи и сведочења. Јеромонах Атанасије први је међу српским свештеницима јавно, у земљи, на лицу места, служио опела и жртвама комунистичког терора. Заложио се да се и те жртве, као и оне усташке, идентификују, достојно сахране, упишу у живу књигу народног памћења и праштања.

+ АЕМ Црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Епископ Атанасије, умировљени Захумско-херцеговачки, један је од најплоднијих и најзначајнијих савремених богослова, не само Српске Цркве него цијеле Православне Цркве Васељенске. Свршени ученик Богословије Св. Сава у Београду (1958), Богословског факултета СПЦ (1962), постдипломац Богословског факултета Цариградске Патријаршије на Халки, и Атинског универзитета (1963-1968), професор Богословског института Светог Сергија у Паризу и дугогодишњи професор Богословског факултета у Београду, кратко вријеме Епископ Банатски (1991-92), а потом Епископ Захумско-херцеговачки (1992-1999), Владика Атанасије Јевтић је, стекавши широко богословско образовање и свестрано Црквено и животно искуство, надахнуто личношћу и светоотачком мудрошћу и опитом новојављеног Оца и Учитеља Цркве Јустина Ћелијског, заорао дубоку бразду у животу и богословљу наше Цркве и свеукупног Православља. Још од младих дана је „следовање Светим Оцима“ било и остало његова основна преокупација и Црквено-богословско надахнуће и трагање. У потрази за собом и дубљим непролазним Смислом живота, још као млади богословац у Манастиру Раковици, гдје је тада радила после рата обновљена Београдска богословија, тадашњи Зоран Миланов Јевтић из села Брдарице код Драгиња (рођен 8. јануара 1938.г.), срео се са Христом Господом, схвативши да он „без Христа не може живети“ нити свој живот замислити. Зато није никакво чудо што је он благодарећи управо том сазнању, егзистенцијално суочен са духовном пустињом и антибожним беспућима свог времена, одмах по повратку са одслужења војног рока (1959) прихватио монашки постриг у Манастиру Пустињи на празник Ваведења од руку О. Јустина Ћелијског, добивши, не случајно, име Атанасија Великог, названог „Стуб Православља“.