Опширни коментари на Свеске Достојевског [1863–1864]

Предавање одржано 1984. године за групу студената на катедри Електромагнетне теорије на Политехничком факултету у Ксантију

Достојевски је, 16. априла 1863. године, оставио забелешку поводом смрти своје прве жене, Марије Димитријевне Достојевски, која је дан раније умрла од туберкулозе. У тој забелешци он пише следеће: „Маша лежи положена на столу. Да ли ћемо се икада опет видети?” У наставку Достојевски пише, да заволети другог човека као самога себе, по заповести Христовој, није могуће. Само Христос је то могао, али Он је вечни идеал коме сваки човек тежи, и по закону природе, треба да тежи.

Међутим, након јављања Христа у телу, као идеала човека, постало је јасно да треба да се догоди потпуни развој личности. На крају развоја, на крају узрастања, у тачки у којој човек долази до циља, требало би да пронађе, спозна и силом природе се увери да је најузвишенија могућа употреба његове личности, најузвишенија употреба пуноће раста и развоја његовог ја (ега), разбијање самог тог ја, предавање њега целог сваком човеку и свим људима, без резерве и ограничења. У томе је највећа срећа.

Закон ега се тако поистовећује са законом правог хуманизма, праве човечности, где се его и сви други, иако међусобно изгледају као супротни крајеви, сједињују. Као да се и једно и друго — и его и сви остали — уништавају, да би у ствари достигли до пуноће и циља свога развоја, а то је Христов Рај.