Благословени хаос у коме је све одисало радошћу

Благословени хаос у коме је све одисало радошћу

Презвитер Милош Пурић
Торонто, Канада

Прича се да је војника Зорана Јевтића, док је служио војни рок између 1958. и 1960. године, један капетан избацио из пуковског фудбалског тима, иако је овај војник много волео фудбал. Старешина је као изговор рекао: „Не може поп да нам брани боје ЈНА”. Војник му на то није остао дужан, те је одговорио: „Није то само поп – то је и мајстор”.

Владику Атанасија (Јевтића), некадашњег војника Зорана, први пут сам видео 1995. године када ме отац довео у манастир Острог да учим богословију. Те године Цетињска богословија је каснила са почетком школске године месец дана, због изградње нове зграде на Цетињу, па смо ми ђаци прваци, благословом Митрополита Амфилохија, своје прве богословске дане започели у Острошкој светињи. Први дани у Острогу су били изузетно динамични с обзиром да смо се као деца од петнаест година одвојили не само од родитеља и породица него и од „света”.

У свим тим за нас тешким почетним тренуцима школовања, на празник Мале Госпојине се појавио Владика Атанасије Херцеговачки, који је дошао да служи Свету Литургију у доњем манастиру. Дошао је са оцем Григоријем игуманом Тврдошким, данашњим владиком у Немачкој, у неком белом голфу. Сам долазак Тасе, како су га из милошти већ тада сви звали, изазвао је право усхићење у манастиру. Док су звонила сва манастирска звона сви смо трчећим кораком хрлили да видимо и узмемо благослов од овог необичног владике. Сећам се када сам га видео да сам био изненађен његовом појавом: његов лик је био лик неког монаха из средњег века, панагија од дрвета као да су је деца правила а не неки уметници, мантија скромна и избледела од јаког сунца и на крају монашке козје сандале какве носе монаси на Светој Гори. С друге стране, његово лице је сијало осмехом и нескривеном љубављу према свима, а нарочито према нама деци. Тада сам први пут чуо оно чувено: „Дођите, мутава децо! Је ли хоћете да вам тепам или да вас тéпам?” Сваког од нас би помиловао и пољубио у главу.

Све је одједном постало брже и живље, па и сама Тасина Литургија, која се разликовала од свих на којима смо до тада били. То је био један благословени хаос у којој је све одисало радошћу на нашим лицима. Једино су двојица наших ђака који су били чтечеви у Олтару били испрепадани и са извученим ушима.  Ништа лошије тога дана нису прошла ни двојица монаха који су појали на Литургији.

Ипак врхунац тог дана за нас је био Тасин позив после ручка да идемо испод манастира да играмо фудбал са њим и са оцем Григоријем. Не могу вам описати колико смо било срећни када је уследио тај позив. До тада смо о томе могли само да шапућемо. Први пут сам чуо и видео да неко у мантији игра фудбал. Нисам се могао начудити чуду.  Поделили смо се на две екипе од по пет играча  и тако да Таса игра у једној екипи, а отац Григорије у другој. Голови су били мали и означени великим камењем. Ја сам био голман у Тасиној екипи. Играли смо и уживали као никада пре. Играло се мушки и са циљем да се победи. Судије није било па је Таса био и судија. Сећам се како је било смешно када је оца Григорија избацио на два минута напоље после једног фаула. Међутим, мало после тога Таса је и сам себе искључио на два минута! Тако нешто никада нисам видео у фудбалу. То је све, наравно, било праћено са одушевљењем од нас ђака. На крају, утакмица је завршена победом тима оца Григорија и сви смо задовољно и срећно пошли навише према манастиру. Ипак, тога дана није било ни победника ни побеђених јер смо сви били победници. Такав је био утисак свих. Успут нам је Таса рекао следеће:

„Децо, у животу вам је све као фудбалска утакмица. То запамтите добро. Можете да играте одлично целу утакмицу, али ако на крају промашите гол онда вам ништа не вреди. Исто тако, утакмица може бити траљава, али ако на крају погодите гол – победили сте! Важно је дати гол и победити!”

Тако нам је владика фудбалским језиком заправо рекао оно Христово: „Ко претрпи до краја тај ће се спасити” (Мт. 24, 13)

Када су се увече владика Атанасије и о. Григорије вратили за Херцеговину ми смо седели као сирочићи у нашим собама и причали о протеклом дану. Оно што смо сви осећали могло би се упоредити са оним што су Лука и Клеопа осећали на путу за Емаус. Сви смо могли да исповедимо да кажемо: „Не гораше ли срце наше у нама” (уп. Лк.24, 32)…. док смо били са Владиком данас?” Тога дана сам научио да је најважније постићи гол у животу. Када ми се данас дешавају успони и падови, било у личном или пастирском позиву, и када се налазим у ситуацији да ми иде било  добро или лоше у животу, увек се сетим ове Тасине поуке. Ништа није важно, јер и једно и друго су само пролазне „фудбалске” ситуације. Важно је постићи гол на крају и победити са Христом!

Овај пример подсећа на речи Апостола Павла (1Кор 9, 24-25): „Не знате ли да они што трче на тркалишту, трче сви, а један добија награду? Тако трчите да је добијете. А сваки који се бори од свега се уздржава, они пак да добију распадљив вијенац, а ми нераспадљив”.


Штампа