O Епископу који није волео аплаузе

O Епископу који није волео аплаузе

О Владици

Александар Р. Жерађанин

4. март 2021. Многи у роду нашем православном, српском, заплакали су данас. Стало је срце неуморног слуге Божијег Епископа Атанасија. Православна Црква је изгубила најумнијег пастира, наш народ је изгубио величанственог сведока истинске слободе, баш онакве слободе за какву је Бог створио човека.

Наш Атанасије, верни слуга Божији је позван кући, Небеском Дому коме је одавно припадао. Атанасије се успео на трон Св. Василија на исти начин на који га је напустио, као истински бранитељ људског достојанства. Био је инспирација многима у Православном свету, зато ћемо се увек сећати надасве надахнутог и неустрашивог свештеника, који је у нашем нараштају у времену безнађа постао путоказ нама рањенима и изгубљенима и очајнима, који вапимо за мало Воде Живе. Захвални смо Богу да нам је послао таквог човека, сина распете Србије који је заслужио епископско достојанство, и постао наш бесмртни духовни вожд.

Још док сам био студент у Београду, врло често усамљен и без истинске радости, окружен сличнима себи, губио сам веру у будућност и у сам живот. А онда однекуд појављивао се Владика Атанасије на Филолошком факултету („Завет Светог Саве“) или на Машинском факултету („О језику”...) или на Богословском факултету („О богопознању и човекопознању”) итд. и хранио нас мудрошћу која није од овог света, али је јача од овог света. Говорио је често: „Запамтите децо, прегалац добија... то је велика правда Божија”. Упијајући од Владике дух охрабрења полако сам поново постајао жив. Полако сам јачао у духу и схватао важност одговорности, важност времена и важност личног напора, али и важност заједништва. Само човек раширених руку према свима, који је рањен а ипак грли читав свет као и распети Господ, може да те научи заједништву. Говорио је Владика некад тако аутентично и надахнуто и непоновљиво као да гледа кроз двери које воде у вечност. Бриљантан, ерудита, строг али са брижним очинским погледом, правдољубив али са срцем пуним милости, одважни духовни титан али и пријатељ деце и сам велико дете. Одужио се свом народу сваком истинском свезом, и постао уистину као и Николај, Свенародни Владика.

12. април 2021. Владика Николај је рекао на одру једног великог Србина: „Многи ће туговати много и премного, али знајте његова слава прождрла је сву тугу“. Исто важи и за тебе, Атанасије. Твој снажни дух, твоје упечатљиво присуство, као да си већ једном ногом крочио у Царство, били су за нас младе прибежиште онда кад је хладноћа овог света постајала неиздржива. Био си увек апостолски скромно обучен, на површини често грубог израза лица али изнутра брижног срца пуног самилости и љубави, баш онакав како те је твој Отац Јустин описао „као лав и срна“. Будући бескомпромисно искрен, несвакидашње непосредан, без театра и без глуме у изразу, у твом присуству нестајале су наше дилеме, маске, сумњичавост... јер си истински поштовао нашу младост и тиме заслужио да ти се верује свим срцем.

Отишао си да се одмориш, али ниси затворио духовне очи, већ пажљиво бдиш над нама који смо остали овде. То је ваљда једна од порука твоје књиге „Загрљај светова“, да и кад затвориш телесне очи остаћеш са твојим народом заувек. Имао сам доста узора у животу, али нисам никад тако снажно доживео губитак некога кога нисам познавао лично већ самo пo духу. У вечери твога упокојења читаво вече сам лио сузе, али сам био тужан на један необичан начин. Отац Јустин је говорио како се након упокојења Владике Николаја прво молио за Николаја а онда самом Николају. Ти си, Владико, исто говорио кад се упокојио отац Јустин; молио си се прво за Јустина а потом убрзо и самоме Јустину. Ако нисам у прелести, и ја имам сличан осећај и чудно ми је да се молим за спасење твоје душе. Срце ми говори да треба теби да се обратим да се ти молиш за све нас. Знам да ниси волео похвале и аплаузе, али је јача од мене била жеља да кажем реч о теби, јер су те они који мисле да су моћници овог света намерно прећутали и учинили све да будеш на маргини, заборављен и непознат, поготово младима. Али како да сакријеш град који на гори светли... Прећутали су те јер су осетили да си ти силан у Господу и да је реч твоја буђење из мртвих. За моћнике овoг света си био и остао, како ти је један студент дао име, Атанасије – Бич Божији.

И на крају да ти кажем, и ја сам један од оних чије си срце дотакао, иако сам син кога никад ниси срео лицем у лице. Нисам био у Тврдошу да се поклоним твом одру, али доћи ћу једног дана у Херцеговину да те обиђем, јер ме воља Божија везала за тебе и Херцеговину. Kрштен сам са непуних 17 година, 12. маја 1996. године, на дан Светог Василија и то у дане кад су мошти Светог Василија проношене кроз ратом разорену Херцеговину. Тада си ти завапио Светом Василију у храму рекавши: „...Аман, помагај Свети Херцеговче... тешко је бити човек браћо… тешко је бити Србин… пред Владиком нек се свако закуне... бићу човек ко што је он био, усправићу се… нек нас газе светски моћници не могу нас погазити, једино сами себе можемо поништити…” Тек кад сам у тридесетој години живота напустио отаџбину и отишао у расејање схватио сам још дубље твоју реч да је тешко бити човек и да је тешко бити Србин. Уз твоје молитве, Владико, усправићу се и бићу човек, и нека да Бог милостиви, да се коначно после дугог лутања и тешког страдања усправимо као народ.

Хвала ти, Владико, за твоје велико и неуморно срце у ком си сачувао Огањ Небеске Љубави. До задњег дана си радио, чак и у болесничкој постељи. Твој овоземаљски живот је био најдубља брига за ближњег и чежња и неуморно трагање, али и испуњење и присуство. Говорио си: „Човек је срце“. Псалмопојац као да је о теби говорио кад каже „Приступи човек и срце дубоко“. Недостајаће нам твоја светлост и победоносна радост твога честитога лика. Научио си нас да је Радост Литургијског Евхаристијског Сабрања знак победе и знак Живота. Ти си сад са својима, и са оцем Јустином, и са мојим Павлом Славонцем, бесмртним Патријархом Српским и са твојим братом Амфилохијем и са свима другима, а ми остајемо овде примивши од тебе духовни штит и Завет и утеху, јер је твој најмилији син Григорије са нама. Даће Распети и Васкрсли Христос, Истинити Бог наш да се сретнемо једног дана лицем у лице. Видимо се.

12. април 2021, Дизелдорф, на Св. Јована Лествичника,
40 дана након упокојења епископа Атанасија