Никола Александар Марић
+Атанасију
Пре но прођем капију
за којом сама чешња
поздравим гробну црквицу
у којој празан ми гроб
на опомену
У порти
волим да сретнем децу
А када сви пожуре да ми руку
целивају, окренем причу
сабор око мене стисне се
и чека речи које сам дужан
Ја, мањи од свих
око врата икона Богородице
а унутра, по милости Боже,
на костуру Адамовом
апостолски благослов
Желим уместо сваког достојанства
да будем само сабрат тврдошки
и место хвалословља
осаму крај апостолског зденца
Богочовеком Христом да сладим