Достојанство мутавих

Достојанство мутавих

Мирјана Зиројевић

Нижу се дани откако нас је тијелом напустио онај за кога је мало рећи човјек, владика, отац, пријатељ. Био нам све то заједно, а опет је био више од тога.

Није са нама а опет, присутан како никада прије! Колико год парадоксално звучало, са владиком Атанасијем је све увијек баш тако било, необјашњиво и сверадосно.

Сви који су имали радост и привилегију да их он назове својима знају о чему говорим. А ми смо имали ту радост да будемо његови! Најприје смо се са поносом у нашој српској престоници представљали као „студенти владике Атанасија“. Ријеч да си Атанасијев имала је бољи ефекат од ријечи „Сезаме отвори се“. Тада нам се не би само сва врата широм отварала него и срца оних који су Тасу вољели! Постајали смо дио безбројне породице коју је основао владика Атанасије својом љубављу! Тек тада смо почели откривати ко је човјек који нам је указао повјерење.

Отворених очију, без ријечи смо слушали професоре и старије колеге о његовој теологији, о његовом фудбалу, његовим доброчинствима... Радовали се сваком сусрету са њим! У почетку са зебњом ишчекујући критику, али врло брзо смо се почели радовати тим прекорима. Знали смо: Док те Таса грди, има наде за тебе, биће нешто од тебе. Нико од нас није желио бити онај кога он само погледа и без ријечи прође!

А како нас је само учио... Таква педагогија нигдје није описана, а тешко да ће икада бити! Као студенти смо хрлили у Тврдош, учили смо да будемо корисни: прање суђа, копање, уређење цркве, пјевање на службама, брига о цвијећу... Никада нисте знали одакле ће се појавити његова незграпна фигура и храпави глас и подвикнути познато „Спаваш!“, баш у моменту када су ти мисли одлутале и умјесто да обављаш послушање, ти мрљаш нешто, Бог зна шта! Његова прва лекција је била љубав, друга пажња, а трећа да првим двјема служимо Богу и ближњем!

Сада се питам јесмо ли научили те три лекције... и хоћемо ли икада?!

Ипак од свега најљепша је била титула којом нас је прибројао своме племству „изабраних“. Титула „мутави“. Ми смо ту титулу носили достојанствено и са поносом! Не постоји то племство на кугли земаљској коме би се више обрадовали! Не знам ниједну ружнију ријеч која је више миловала, тјешила, храбрила и већи понос изазивала као ријеч „мутава“. Невјешти у сналажењу у друштву, без животног искуства, људе око себе смо процјењивали на основу њиховог односа са „нашим“ Тасом: ко се љутио када га владика назове мутавим, њега заобилази у широком луку! Коме је сметало што Таса галами, или је глуп или горд! Дуго смо се тог рецепта за процјену људи придржавали. А онда, са годинама и зрелошћу, било нам је јасно да ти људи још увијек не виде или не осјећају колика се љубав крије у тој галами.

Онако зелени и неискусни, црпили смо из сваке његове ријечи поуку и знање. Он је био наша неисцрпна тема, наш „типик“ како да постимо, молимо се, служимо, потпуно несвјесни колико смо недорасли да нам он буде мјерило. Сада знам да је добро што смо били несвјесни величине са којом смо се упоређивали, јер да смо тада знали, сигурно би многи одустали! Он је галамио, прскао нас водом, грдио и слао нашим парохијским свештеницима на поуку и исповијест, увијек нас будним оком пратећи. Никада никога није грдио, а да га прије растанка није позвао, призвао, нашалио се или неку другу ријеч утјехе рекао. Никада. А били смо и криви, и смотани и мутави, и спавалице...

А онда је одлучио да „студентарију“ уозбиљи и да их постави за вјероучитеље. Када је дошао тај дан са зебњом смо кренули у учионице да подучавамо дјецу мало млађу од себе.

Још увијек „жути око кљуна“ и са „чорбом у глави“, пуни младалачке срчаности ишли смо да нашим ђацима пренесемо оно чему је нас наш Таса учио.

Били смо истовремено ученици и учитељи.

Нисмо пуно знали али смо жељели оправдати указано повјерење и своје послушање обавити најбоље што знамо. Владика је осјећао наше стрепње и бојазни и стално бринуо о нама као што мајка бдије над првим несигурним корацима дјетета.

Педагогија нам је била - Литургија, методика - служење, а наставна средства -љубав, пажња, заједница.

Учио нас је да наша највећа достигнућа и успјеси нису само дипломе и научни радови, већ успјеси и достигнућа оних који су нам повјерени да их кроз наставу приведемо Господу под окриљем Цркве. Учили смо се како нам дјеца коју смо некада учили постају колеге, вјероучитељи, свештеници - очеви. То смо највише учили из његовог личног примјера, када се повукао са епископског трона, поштујући свог и нашег владику Григорија, његову ријеч и благослов, бескрајно га волећи и радујући се његовим успјесима. Тако смо посљедњих година видјели да је са једнаком љубављу владику Димитрија поштовао као свог епископа.

Стално нас подстицао да учимо, да се усавршавамо. Не само из књига него понајвише љубављу у заједници. Трудио се да у оним послијератним временима не оскудијевамо у школском прибору, књигама, стално је бринуо за сирочад које је тих година у Невесињу било много. Бринуо је и нама лично, интересујући се за наше родитеље, браћу, сестре, увијек помажући. Када је видио једну од нас у панталонама, викао је да цијели требињски храм одјекује како је то неприлично! Неколико минута касније, свјестан тешких времена, дајући благослов, у руку је „тутнуо“ новац говорећи тихо: „Купи сукњу“.

Памтим када је послао пет књига хиландарских превода и цијели пакет иконица и слаткиша. Без икакве поруке, знала сам: иконице и слаткише дијели дјеци, а књиге прочитај до сљедећег сусрета! Подстакнути снагом његове љубави окупљали смо дјецу око себе, оснивали хорове, пјевали са њима, одлазили на Литургију, цртали, молили се дружили...Имали смо потребу пренијети његову љубав и енергију онима које нам је он повјерио. Неискуство и незнање смо надокнађивали вољом и љубављу, осјећајући обавезу да се усавршавамо. У патријархалној Херцеговини, нас четири вјероучитељице смо те послијератне 1996. године биле чудо невиђено. Стари су вртили главама и крстили се у чуду питајући: „Шта сте ви!?“ Чинило им се да су дошла посљедња времена, кад жене уче богословију. Ми смо осјећали да нам је добро ту бити, ишли смо ношени његовим благословом , на његове молитве се ослањајући.

У тим првим годинама нашег вјероучитељског труда, плодови су били пребогати јер је сјеме које смо сијали владика заливао благодаћу и љубављу. Све заслуге за пуне храмове дјеце и омладине приписивао је нама. Његове незаслужене похвале су нам ипак годиле и шириле нам крила! Тасине похвале су нам биле вредније од свих других признања! Ништа није могло изазвати такву радост и дати толику снагу за нове подухвате као једно Тасино: „Добро је ово, мутава, хвала Богу. Добри су ти ови ђаци“. Његова подршка давала је снагу да наставимо, да се не уморимо и не поклекнемо, све до данас!

Често сам одлазила да га питам за савјет и обично не бих ништа ни морала рећи. Знао је све, без иједне моје изговорене ријечи! Када приђем по благослов, рекао би: „Ево, дјецо, мутаве вјероучитељице“ погледавши ме својим проницљивим погледом. Након уобичајених поздравних реченица одговарао би на моје непостављено питање. Ријетко сам морала изговорити оно што ме је мучило. Тако је било свих ових година.

Окупљао нас је често, чак и на братске састанке свештенства позивао, заједно са студентима. Радовали смо се тим сусретима, не само зато што нам као мирјанима указује част и достојанство, већ највише јер смо тада живо осјећали радост заједнице. Сви смо били једно у Христу васкрсломе, сабрани око Чаше спасења!

На тим састанцима смо се заједно радовали положеним испитима, постављењу нових вјероучитеља, рођеној дјеци. Као што је владика памтио имена свих нас, наше дјеце, попадија, мужева, тако смо и ми међусобно упознавали, памтили, дружили и плели вијенце братске љубави, пријатељства и кумства који и данас трају, а благословом нашег Тасе и до вјечности!

Како су године пролазиле, и даље смо жељели да будемо уз њега. Било нам је потребно заједничарење са њим, а неизмјерно се радовао и љубављу узвраћао. Сваки тај сусрет био је нова лекција знања и љубави. Окупљенима послије Литургије у Тврдошу говорио је о Псалмима, Дечанима, Косову, Косову, Косову, светим Оцима, Јасеновцу, Оригену, Светој Гори, о Брдарици, о Ави Јустину, Индијанцима, Јерусалиму, пити од купуса, лубеници, о Призрену, митрополиту Амфилохију, Васељенским Саборима, Великој Хочи, Пребиловцима, Косову, Косову, Косову, о свом пријатељу зецу, људима, дјеци, затим виц о лисици и лаву... све тако, без неког реда, и увијек завршавао Косовом, његовој рани непреболној.

Завољесмо сва та мјеста о којима нам је говорио, иако на некима никада нисмо били. Завољесмо људе о којима је са таквом љубављу причао, иако их нисмо никада срели, постадоше нам пријатељи, као род најрођенији. Растајали смо се уз пјесму, славећи тако наше сверадосно дружење. Још чујем „Јечам жњела Косовка дјевојка“, „Златиборе питај Тару“, „Славни граде на Бистрици“...   

Чекајући дан када ћемо се поново сусрести у Васкрслом Господу наставићемо са пјесмом, свим бићем благодарећи на свему.


Штампа