Владика и дете

Епископ Атанасије Јевтић: Сећања на једног човека Духа и радости

Протопрезвитер Атанасије Циаусис

Моје познанство са српским епископом Атанасијем се подударило са мојим студентским годинама на Атинском Теолошком факултету око 1970-71.

У почетку, једино што смо знали о Атанасију Јевтићу јесте то да је био ученик и духовно чедо познатог и цењеног професора теолошког факултета у Београду, о. Јустина Поповића, сада већ светитеља Српске Православне Цркве.

Тих година, у десетљећу 1960-70-тих, у Метеорским манастирима су живела омања монашка братства.  Конкретно у Великом Метеору боравио је старац Емилијан, потоњи игуман свештеног светогорског манастира Симонопетре. Као ученици гимназије у Каламбакију упознали смо старца Емилијана и често смо посећивали метеорске манастире, а нарочито Велики Метеор. Ту на Метеорима сам најпре упознао о. Атанасија, а затим и у Атини, где сам студирао на Теолошком факултету, а он је писао своју докторску дисертацију.

Сваки дан и сваки сусрет са њим, било је „откровење” и пријатно изненађење. С обзиром да је, како нам је касније открио, учио и по деветнаест сати дневно грчки језик, а затим је изучавао светоотачке списе, неке на новогрчком, а друге на старогрчком језику, разговори са њим су били несметани и  на разним нивоима. (могло би се чак и слободније превести по смислу: и на разне теме)

Импресиван својим високим, сувим и аскетским стасом, ма још импресивнији у речи и разговору на теме богословља и живота Цркве.

Запиткивали смо га о његовом старцу о. Јустину, а упоредно смо тражили да нам говори и о ситуацији у његовој земљи, која се налазила под особитим комунистичким режимом.

Са колико поштовања и љубави је изражавао своја осећања према свом духовнику, са исто толико пригодног и узвишеног хумора је описивао гушећу и тешку ситуацију људи, и посебно верних, у послератним годинама безбожног режима који им је био наметнут.

Није прошло много времена и схватио сам да где год би се нашао о. Атанасије око њега се сакупљало мноштво света. Студенти теологије и других факултета, професори, клирици, религиозни, али и нерелигиозни људи, тако да се питањима и дискусијама стварала једна привлачна и жива атмосфера. 

Сјајан служитељ и узбудљив беседник. После сваке Свете Литургије, почињала би друга „литургија”. Његов јединствен и срдачан однос са дечицом, од новорођенчади па до нашег узраста.

Ово „подизање” мале деце са невероватним и непредвидивим развојем догађаја, од задиркивања и шала, до невиног прскања водом, касније смо схватили да је било ради прикривања свега онога што је поседовао као „мудрац и научник”, и често се завршавало у самосарказму, вешто се трудећи у „скривеном живљењу.” То играње са дечицом је било „међународног” карактера. У којој се год земљи нашао - било да је био позван да беседи, било да је био предавач на некој конференцији, епилог озбиљних беседа и предавања увек је била игра са малом децом. И, наравно, сви знамо и зашто – како нам је и исповедио, да је остао у узрасту  од „тли и по” године.  

До одласка јеромонаха оца Атанасија из Атине, наситили смо се разговора, изврсних анализа светоотачких (и не само) текстова, богослужбене гозбе и превасходно радости заједничарења са једним човеком „истинске Радости.”

Неколико година након мог запошљавања као вероучитељ у средњој школи, позвали смо оца Атанасија да дође у Трикалу Тесалијску и да говори на тему „Православље и Политика”. Била је то доба када су се таква питања нашла у првом плану, и то веома интензивно. Река народа која се слила због његовог доласка у Трикалу и предавање од сат и по, изговорено напамет као из једног даха, била је без преседана. Отац Атанасије исти и непромењив! Као из наших студентских дана. Мудар са компактном и документованом речју, привлачан (буквално: онај који те улови) у изразу и развијању мисли. И одмах после аплауза и одушевљења народа, латио се разговора и дружења са својим „вршњацима” – „тлиипогодишњацима”.

Прошло је много година до поновног сусрета са Епископом Захумско-херцеговачким, и то у сасвим другачијим околностима. То су биле године неправедног рата у којем су били присиљени да се суоче са силама НАТО-а и у којем смо, слава Богу, као Грчка – или боље речено као Јелини – имали један исправан, „православан” и људски став према српском народу, сасвим спонтано, без неке званичне иницијативе, истински и практично.

Био сам већ тада свештеник у митрополији Касандријској на Халкидикију, ожењен и са четворо деце, вероучитељ у средњој школи, и уз помоћ многих институција и личности истоветног сензибилитета, покренули смо борбу подршке српској браћи у невољи, свим расположивим силама. Поред општег осећаја за целу ситуацију, имали смо и један разлог више да се покренемо. Била је то наша  личнa – братска веза са оцем Атанасијем која се никада није прекинула и  у којој смо одржавали контакте која су се углавном тицали личности мог духовника оца Емилијана. Јеромонах Атанасије, а касније и као епископ Српске Православне Цркве, је поштовао и ценио старца Емилијана као личност, али и његово дело као игумана Симонопетре и духовника и ктитора женског општежитељног свештеног манастира „Благовести Богородице” у Ормилији на Халкидикију.

Као и скоро цела Грчка, тако и подручје Халкидикија је мобилизовано да – колико је то било могуће – прикупљамо хуманитарну помоћ нашој браћи Србима. Пошто смо изабрали да прикупљену помоћ пренесемо лично у Србију „у сред рата”, имали смо прилику да још боље упознамо изблиза Српски народ, али исто тако, лично сам имао прилику да упознам и неке друге особености Епископа Захумско-Херцеговачког Атанасија.

Свет је чезнуо да чује његову поуку и искали су његов благослов не би ли се вратили на пут свог православног предања. Искрено и са жудњом су пунили Цркве и заборављене и оронуле манастире. Неки државни службеник ми рече са дивљењем за њиховог Епископа: „Све оно што смо данас, дугујемо овом човеку. Пропаганда последњих деценија нам је ‘испрала мозак’, у националном, а још више на верском плану, и он је готово сам васпоставио у нашим душама  Христа, православље и  нашу историју.”

Сваки пут када смо преносили помоћ у Херцеговину, Еп. Атанасије нас је водио по парохијама, манастирима, црквиштима и причао нам о њиховој историји. Појао је и молио се светима Српске Цркве и целог православља. Понекад би се и похвалио да се налази међу пет – шест најбољих појаца на свету. Но сви знамо за симпатични одговор његове Светости блаженопочившег Патријарха Павла, када му је у шали отац Атанасије тражио да и он потврди да се он налази на петом или најдаље шестом месту најбољих појаца у свету.

У сузама нас је водио и до јама у које су нацисти Хрвати бацили и убили хиљаде Срба. Служили смо помене и Владика нам је причао о мученичком страдању Срба, који су стајали на раскршћу између Истока и Запада, док су им лица увек била окренута ка Истоку. Његове речи нису показивале ни мржњу ни освету према почионицима злочина над његовим народом. Изражавао је сопствени бол због варварства тог времена, и прогона простог народа, само зато што су били Православни Срби.

Још један случај за мене остаје незабораван. Фебруар месец, уочи празника Сретења (по старом календару) нашли смо се у једном планинском пределу где је била стационирана Српска војска и отишли смо да им поделимо то што смо били донели из Грчке. Но, није нам најважније било задовољство што смо урадили нешто да им олакшамо тешкоће. Најбитније у тој посети тамо у брдима, на фебруарској студени и ситним снегом који је падао,  је било то што нам је о. Атанасије саопштио да ћемо сутрадан пред зору на сретењској Литургији постати крштени кумови седам-осам војника који су му тражили да их лично он крсти. Сазнали смо да је готово читаву ноћ разговарао са њима, поучавао их вери. А ујутро, у леденом храму у који смо дошли ради Свете Литургије и Крштења, појавило се још петнаест  других војника који су пожелели да се и они крсте. Како је успевао да загреје душе људи? А чин је трајао дуго, неколико сати. Свако мало, владика је прекидао читање молитви, и тумачио је онима који су се припремали за Крштење дубљи смисао речи и радњи свете Тајне. И посматрали смо тако онај бели снег, убељене душе у оној леденој црквици, угрејаној „огњеним језичцима” Педесетнице.

Након ове неочекиване духовне гозбе, попели смо се на врх планине где су се налазили војници који су били истурени на прву линију (фронта). Одатле смо и ми са страхопоштовањем видели „супротну страну.” Тамо, на релативно малом растојању, били су са прстом на обарачу, нажалост спремни да се међусобно убијају, они који су до пре пар месеци живели заједно као један народ и једна држава. Нека то виде „великаши овога света” који планирају зло и мржњу и који доносе народу несрећу и смрт! Док смо се пели, прилази ми један генерал и каже ми са дивљењем и поштовањем према Владики Атанасију: „Он је једини који  долази овде горе на прву линију, сви остали остају испод, тамо доље у  шуми.”

У свему томе што смо гледали и проживљавали са вл. Атанасијем, упркос тешких и често нељудских ситуација, душа нам није била оптерећена ни разочарањем ни очајем, нити осветољубивошћу нити мржњом према иновернима.  Истинска и јеванђелска реч Епископа Атанасија, његово духовно настројење према животу и правди „по Богу”, деловали су ефикасно и стварали су унутрашњу равнотежу – не само код нас посетиоца – него и код самих српских борца, који као да су разумели оне најдубље дубине вере и живљења за један „другачији живот” свог Оца и Епископа. Као да је рат имао своје поруке мира у лицу неуморног делатника Јеванђеља.

Из свих мојих посета ратом захваћених српских земаља и из мојих комуникација са Преосвећеним Владиком Атанасијем, проживео сам и схватио – посебно кроз један други догађај, колика је вредност борбе, у било којим околностима, једног свесног верног хришћанина. Тај догађај се одиграо овако:

После многочасовног путовања из Грчке до Херцеговине, и ноћења поред пута у камиону, стигли смо и дочекао нас је Преосвећени Атанасије, који је од зоре већ био превалио много километара по градовима, селима и ратиштима да би организовао и припремио расподелу хуманитарне помоћи коју смо довозили из Грчке.

Пре но што кренусмо из Грчке, разговарали смо телефоном са Преосвећеним и питао сам га да ли  им је потребно нешто посебно, што се, можда, не може лако наћи у Србији, да им ми донесемо. „Донесите нам колико можете хране, млека, праха, крêма за децу. За децу малог узраста.” Разумем, кажем му, потребна вам је разна храна за бебе (μωρά)[1]. „Ма не, бре” одговори ми; „Она нису луда (μωρά), него мудра (σοφά)!” Како да не осетиш да пред собом имаш наследника Јеванђелиста Новог Завета, који и у ратном вртлогу може да не заборавља и да се изражава благодаћу Христовом? Али, оно што је посебно вредно помена и желим да изложим, десило се касно увече истога дана када смо стигли у епархију Херцеговачку. Отац Атанасије, углавном са својим људима, дословно су дали све од себе делећи ствари које смо довезли камионима, на многим местима и уз много уложеног труда расподелили су помоћ.

Увече, прилично касно, указао нам је гостољубље у једној свештеничкој кући. Пошто нам је сам поставио трпезу и вечерао са нама, одвео нас је до соба да се одморимо након напорног дана. Свештеничка кућа није имала много соба, тако да ми је било одређено да боравим у истој соби са Владиком Атанасијем. Очи су ми се саме заклапале, а ноге више нису могле ни да кроче. Исте „симптоме” сам приметио и код до малопре свагдапокретног Епископа. Након што смо мало поседели на креветима, рече ми: „Уморни смо, да се помолимо, па да легнемо.” Радо сам се сложио са њим. Устали смо и окренувши се ка истоку, рече „Благословен Бог наш…”, а ја мирним од умора гласом изговорих: „Свети Боже… Пресвета Тројице… Оче наш”. У наставку започе Владика да говори молитве и прозбе. Водопад росоточни. Глас тих, а речи пуне славословља и благодарности. Молебни крици и срце које се рве. Заборавих на умор и пратио сам са лакоћом духовни усход владике који се молио за свој народ, за Цркву, за страдалнике, сиромахе и обесправдоване, за цијели свет. Благодарио сам што сам доживео тај изузетни тренутак. Радовао сам се што сам сопственим ушима и очима учествовао у молитви, тачније, што сам гледао и слушао како се моли један достојни Епископ, апостолски Отац савремене Цркве.

Преосвећени брате у Христу Максиме, ову јединствену и непоновљиву личност ипостазирану у човеку Епископу Атанасију Јевтићу, благоизволи предвечна воља Божија да га сретнемо у нашем кратком земаљском животу. Са благодарношћу, прилажем и ја смерно оно што видех својим замагљеним очима и оно што познах и доживех живећи са њим.

Надам се да неће бити на штету онима који буду читали ове оскудне речи које вам шаљем, јер сигурно да код људи попут Оца Атанасија, мало тога видимо, још мање схватамо и оно суштинско и неистражно познато је само Богу Који даје своје дарове онима који свом својом снагом, вољом, разумом и целом својом душом следују Њему, са верношћу и радошћу, и кроз прослављање Њега, Он и њих заузврат прославља…сада и свагда.

Са поштовањем и љубављу Христовом,

О. Атанасије Циаусис

Протопрезвитер свештене митрополије Месогејске и Лавриотичке

(превео са грчког јеромонах Василије Гавриловић)

---

[1] У старогрчком μωρός значи луд. У новогрчком μωρό значи беба. Ради се, дакле, о игри речи. (прим. прев.)


Штампа