Ава Јустин и јеромонах Атанасије

Предраго ми у Христу чедо

Милан Јовановић

Писма Аве Јустина Поповића јеромонаху Атанасију Јевтићу
(1957-1968)

Уводна напомена

Недавно је у оквирима Сабраних дела Светог Јустина Новог у 30 књига, изашла књига 23/1, са Писмима Аве Јустина. Ова Писма, која је за штампу приредио умировљени Епископ ЗХиП Атанасије (Београд 2020), садрже и сачувана писма која је Јустин слао јеромонаху (сада епископу) Атанасију.

У овом тексту анализирамо писма у периоду од 1957. до 1968. године.

На основу ове преписке можемо сагледати више аспеката Атанасијевог живота. Најпре добијамо увид у то како се кретао живот младог ученика Богословије у Београду од тренутка када је послао писмо, у то време забрањеном и заборављеном професору Богословског факултета, архимандриту Јустину Поповићу. Наиме, Ава Јустин је после завршетка Другог светског рата неоправдано протеран са Универзитета и затворен у кућни притвор у манастирима у Србији. Крајње одредиште је било манастир Ћелије код Ваљева у којем је Ава Јустин остао наредну 31 годину до свог упокојења. У писмима се може видети почетак пута Владике Атанасија од младалачког, средњошколског тражења да му отац Јустин одговори на питање о штетном деловању једне верске секте на православни српски народ, све до докторских студија и постдокторских истраживања дела Светих Отаца у Атини.

Писма Аве Јустина ученику Богословије Зорану Јевтићу, касније јерођакону, па јеромонаху Атанасију, пружају обавештења у три правца. На првом месту може се видети да је за Јустина мера свих ствари Богочовек – Оваплоћени Син Божији, Исус Христос. Све у животу треба Њиме да буде осмишљено и ка Њему усмерено. Друга ствар која је стално присутна у писмима је велика количина љубави, поштовања и старања Аве Јустина према његовом духовном чеду Атанасију. И трећа ствар су потешкоће на које је јеромонах Атанасије наилазио да би боравио у Грчкој на докторским и постдокторским студијама, укључујући и потешкоће које су долазиле из матичне Српске Цркве. Осим ових главних порука, у писмима се може видети огромно поверење које је Ава Јустин гајио према јеромонаху Атанасију. Сва писма Аве Јустина дишу небоземном радошћу која оживљава дух човечији и која се не може лако препричати. Мора се ићи директно на изворе, те зато треба читати Аву Јустина.

Писма ђаку богословије и студенту Богословског факултета

Преписка Аве Јустина са данашњим Владиком Атанасијем почела је 19. марта 1957. год. и укупно ће Ава написати 105 писама.

Прво Писмо је упућено „Господину Зорану М. Јевтићу, ученику IV разреда Богословије Св. Саве, Манастир Раковица, Београд” (послато препоручено из Ваљева 20. марта 1957. године)”. Ословљавајући га са „Драги Зоране”, Ава Јустин тражи опроштај што одговара „са закашњењем од неколико дана. Послови неодложни задржали су ме. То чиним ево данас, и то фрагментарно. Али за Вас и није потребна нека опширност, пошто сте, по свему изгледа, свестрано захватили проблеме који су у питању”. Писмо Зорана богослова — први његов контакт са Светим Аввом — односило се на писање критичког чланка о заблудама Адвентистичке секте. Тада је Ава послао своје одговоре-објашњења како би се њима могао Зоран слободно користити. Ту је Ава Јустин поменуо и своју Догматику која се може наћи „у београдским антикварницама, јер се тамо понекад појави по који примерак. Иначе, све је то конфисковано 1947. [од комунистичке власти], пошто представља ‘опијум за народ’”.

Писмо је Ава завршио речима: „Желећи Вам од Господа благодатне мудрости, коју Он изобилно даје сваком чистом срцу, срдачно Вас поздравља отац Јустин.”

Следеће писмо је Дописница од 12. априла 1957, из манастира Ћелије, „Господину Зорану Јевтићу, ученику IV разр. Богословије Св. Саве, Раковица код Београда”. У писму је Зоран замолио за благослов да посети Ћелије, па је Јустин одговорио: „Молим Вас, увек сте нам добродошли! Не сумњам, Ваше присуство биће овде на спасење многима. Желим Вам свако добро од Господа — отац Јустин”.

Следеће Писмо је од 6/7. фебруара 1961. године, када је Атанасије био студент теологије у Београду и већ јерођакон: „Преподобном Господину и Оцу Јерођакону Атанасију, студенту теологије”, а на адреси ул. Мије Ковачевића, бр. 11. У писму Ава Јустин пише: „Христочежњивим Јерођаконима: Оцу Артемију и Оцу Атанасију”. Очигледно да су обојица јерођакона били везани за манастир Ћелије па им се обојици Ава захваљује на љубави: „Ваша света љубав за нашу убогу обитељ окриљује нас за нове узлете ка небу. А Ваше христочежњиве молитве нека нас недостојне пренесу у наднебесје”. Потом им даје упутства за монашки живот: „На испитима сте: нека Благи Господ благослови сваки напор Ваш ка Њему. И све што бива у Вама и са Вама нека бива ради Њега, Њиме и у Њему. Онда ће дворац Ваш на небу бити сав од непролазног бисерја. Ми монаси стално смо, дан и ноћ, на једном непрекидном испиту: под свевидећим оком Божјим и свезнајућим умом Његовим боримо се за Живот Вечни и Истину Вечну”. На студијама су били Атанасије, Артемије, као и Ристо Радовић и јеромонах Лаврентије.

Следеће писмо датира из јануара 1963. године и Ава Јустин се, ненаводећи Атанасијев јерођаконски чин, обраћа Атанасију као Оцу, иако још увек студенту теологије, речима: „Предрагом Оцу Атанасију, свом душом молитвено и метанијски проси од Светог Атанасија Превеликог светоатанасијевску веру, љубав, богомудрост и исповедништво“. Ава Јустин, заправо, свом по обиму изузетно кратком писму, придодаје писмо игуманије Анастасије и сестара из манастира Ћелије упућено Атанасију. Ово кратко писмо Аве Јустина показује да и када није било ничег конкретног да се каже и подучи, да је, уствари, и само обраћање, ако је још у духу смиренољубља и молитве, важна ствар у односима између хришћана.

Наредно писмо је послато 25/12. марта 1963. године на дан Светог Симеона Новог Богослова из ман. Ћелије: „Јерођакону Атанасију Јевтићу, студенту теологије“, на адреси улица 7. јула, бр. 2, Београд. Ава Јустин се молитвом и са великим поштовањем обраћа Атанасију: „Сва небеска светост и богомудрост нека се кроз Ваше подвиге настани заувек у Вашој христочежњивој души!“ У писму Јустин не крије радост због чланка који је Атанасије припремао да објави: „Драго ми је оно што ми јављате о Вашем чланку. То осећање Православности драгоценије је од свих блага данашњице.“ Атанасије је радну верзију чланка најпре послао Ави Јустину да евентуално укаже на недостатке који би се могли променити. Али Јустин одговара Атанасију да „са формалне стране чланак можете кориговати и прилагодити закону о штампи. Са идејне пак стране — нема компромиса. Истина Христова је само дотле Истина док не ступи у компромис са лажи.“ Даље у писму Ава Јустин похваљује јерођаконе Атанасија и Артемија што намеравају да време око Васкрса проведу у манастиру Троноша: „Мудро је и врло целисходно да ону своју намеру: да Ви или драги о. Артемије проведете Ускрс у манастиру Троноши, приведете у дело“, али и да се редовно јављају Епископу шабачком Јовану због духовне пастирске бриге Епископа Јована: „Обавезно се сваких петнаест дана јављајте Преосвећеном Епископу нашем [Јовану], обавештавајући га подробније о себи. Јер он родитељски мисли на Вас, брине се и радује се сваком успеху Вашем.“ Пошто су се јерођакони Атанасије и Артемије од Аве Јустина учили молитви и борби са помислима, Ава Јустин их је саветовао да помогну свом младом синкелиоту, односно цимеру на студијама православног богословља, јерођакону Илариону „да га Ви старији одмах, у самом почетку, упутите у монашко молитвено правило свакодневно, уведете у умну молитву и, важније од свега, у борбу са помислима.“

Следеће писмо је од 5. јуна 1963. године на Св. Михаила Санадског насловљено „Јерођакону Атанасију Јевтићу, студенту теологије“, и односи се на обновљање Богословије у Сремским Карловцима и на потребу за наставницима у Богословији. Ава Јустин указује на могућност да Атанасија изаберу за наставника Карловачке Богословије, али да сматра да је боље да Атанасије оде у Грчку на докторске студије: „Постоји могућност да Вам предложе место наставника Богословије. Шта ја мислим о томе? Ја сам остао при првом плану: да идете на студије у Грчку. Ако је то немогуће, онда останите код нас у обитељи и радите докторску тезу две године. После тога, ставите се на расположење Цркви.“ Као духовни отац јерођакону Атанасију он истиче да за такав став постоји важан разлог: „Разлог над разлозима: Ваша јеванђелска жеђ за духовним усавршавањем ради спасења душа. А после тога, и кроз то, и све остало добија своју праву вредност.“ Ава Јустин при том не жели да утиче на Атанасија како да одлучи, јер се боји греха наметања воље. Својом љубављу позива Атанасија да, колико може, нађе времена да оде из Београда, који назива каменом џунглом, и да дође у манастир Ћелије: „Овде је сада небеска красота! Када ћете к нама из те камене џунгле?“ Тиме је Ава Јустин показивао бригу и старање за духовно узрастање Атанасија Јевтића које врхуни у заједничкој вери, односно у заједничком богослужењу Цркве. Зато на крају писма пише Атанасију: „Заједничкој вери потребно је заједничко небо. Увек кроз заједничко уздизање ка Небу и кроз заједничко радовање Небу.“

У писму од 28. јуна 1963. године, које је заправо додатак писму монахиње Гликерије, Ава Јустин се осврће на реакцију Синода СПЦ који је намеравао да се крене са штампањем Житија Светих, али без навођења имена Јустина Поповића као аутора и без навођења његове академске титуле професора Универзитета у Београду: „Писмено сам упутио представку [Св. Синоду]; сматрам да је по прописима административно-законским да ми се писмено и одговори — достави одлука Светог Синода.“ У писму тражи од Атанасија да одређеном члану Синода тако одговори и одбије идеју о штампању Житија Светих без навођења имена и титуле.

Писма на Халку

Прво писмо које је упућено Атанасију као јеромонаху и постдипломцу је од 23. фебруара 1964. године на Недељу митара и фарисеја. Атанасије је постдипломски период студија започео на Халки, после чега је прешао у Атину. Ава Јустин у писму изражава захвалност Богу што је Атанасију подарио да крене у Грчку на докторске студије: „Свемилостивом Господу нека је свесрдна молитвена хвала што Вас у ове дане обасипа толиким добрима, којима је порекло несумњиво с неба“. Радује га да је млади јеромонах Атанасије удостојен што је „пријем код Његове Светости Патријарха Васељенског био срдачан и топал, без икакве уобичајене дистанце“, као и што је Атанасија „примио сâм σχολάρχης, Впр. Митрополит“. Ава пише Атанасију да је „изузетна милост Бога к Вама“. Атанасију објашњава да мора да очува два крила монашког анђеоског живота: „Молитва и пост, то је не само душа, већ сведуша монашког звања. Нарочито ми Срби морамо се држати бар монашког Буквара.“ Као узоре за монашки живот Атанасије се на Халки, која припада Цариградској Патријаршији, треба угледати, како му указује Ава Јустин, на најпознатије цариградске богослове који живели монашким подвижничким животом. Ава зато помиње Светог Симеона Новог Богослова, Светог Теодора Студита и Светог Јована Златоустог.

Следеће писмо младом постдипломцу јеромонаху Атанасију је написано Сирне суботе 14. марта 1964. године. Пошто су то дани пред Часни пост када се хришћани припремају за пост тако што наново траже опроштај од свих и од свега, за случај да су некога заборавили и оставили у неизмиреном односу, Ава Јустин пише Атанасију да праштањем и тражењем опроштаја заправо „Свето Православље и надаље неуморно пише Спасово Еванђеље. Пише и писаће га све до Страшнога суда. Опростите, драги ми оче Атанасије, све што у животу сагреших небу и земљи, и свакој птичици и свакој травчици, јер је пакао сваког мог греха страшан и страшилан за сваку твар Божију“. Ава Јустин се радује што је јеромонах Атанасије имао прилику да се поклони моштима Светог Јована Златоустог: „Благо Вашој души што Вас Господ удостоји да се поклоните Светим Моштима Светог Златоуста. Молим Вас, учините за мене три метанија пред њим“. Ава у писму Атанасију исписује молитву Светом Златоусту: „О, мили оче Златоусте, удостоји ме данас себе осећати тобом! И дан се мој претвара у свети дан, и дани моји — у свете бројанице, које узбуђено јецају пред њим недуге моје и туге моје, свакодневна умирања моја и васкрсавања моја.“ На крају писма се захаваљује Атанасију на преводу чланка са грчког о богословљу и обавезује се да ће се потрудити уз помоћ о. Артемија да се тај чланак о богословљу негде објави.

Следеће писмо Аве Јустина упућено је јеромонаху Атанасију 30/17. марта 1964. године на дан Светог Алексеја Човека Божјег. Ава Јустин започиње писмо речима „предраго ми у Христу чедо, оче Атанасије!“ Он упућује Атанасија да стиче „благодатно осећање Православности које се даје кроз молитвено општење са Светитељима“. Бављење делима и животима Светих Отаца Цркве, на које је Атанасије био послат кроз израду докторске дисертације, али уз молитву управо тим Светим Богословима Цркве, Ава Јустин уздиже на највиши ниво хришћанског врлинског живота: „Кроз такво изучавање Светих Отаца дух се наш невидљиво и благодатно стапа са њиховим духом, и богомудри Оци постају невидљиви учесници наших мисли, наших расположења, наших хтења... На тај начин се благодатно врлински уткивамо у грандиозно тело Христово: Цркву“. Ава Јустин се осврће и на чланке о. Георгија Флоровског чије је преводе са грчког Атанасије слао у Србију. Обојица су се веома залагали за обнову богословске мисли коју је Флоровски на веома приступачан, али и богословски дубок начин, на нивоу највећих Учитеља у историји Цркве, покренуо у другој половини 20. века. Ипак, Ава Јустин на крају писма обраћа пажњу Атанасију на оно што је докторанду Атанасију у том времену боравка у Грчкој најважније: „Грчки језик даноноћно учите, Светог Златоуста непрестано изучавајте и њиме живите!“

Наредно писмо Аве Јустина датира од 15/2. априла 1964. године. Јеромонаха Атанасија ословља са „предраго ми у Христу чедо, оче Атанасије!“ Одушевљен речима и силом јутарњег богослужења, Ава Јустин се радује што Атанасију у Грчкој у сусрет излазе познати духовници и побожни људи као што су о. Амфилохије са Патмоса, о. Амвросије, брат Георгије и брат Василије и што јеромонах Атанасије не пропушта прилику да види и молитвено доживи светиње које су се некада налазиле или још увек припадају јурисдикцији древне Константинопољске Патријаршије: „Особито ми је мило што сте Ваше живљење тамо претворили у молитвено поклониковање Византијским светињама, од којих воде порекло све наше Светосавске светиње“. Ава Јустин се осврће и на то што је јеромонах Атанасије Јевтић одбио стипендију Светског савета цркава из Женеве коју је препоручио Синод СПЦ: „Што се тиче формулара од Савета Цркава, поступите као што предлажете. Само Св. Синоду вратите у најучтивијој форми. Разуме се, водите рачуна о томе да ли ћете моћи тамо осигурати неку стипендију себи. Нека Вам то благи Господ омогући молитвама Св. Златоуста.“ Осим богословских циљева и Црквеног општења са светима у Грчкој, као и финасијских потреба за докторске студије у иностранству, Ава је водио рачуна и о Атанасијевом физичком здрављу. Знао је да се Атанасије труди да пости и врши метаније и више него што може да издржи, па је младог докторанда саветовао: „Што се тиче држања монашког молитвеног правила, нека све бива према Вашим телесним силама; никада немојте изнурити себе да то иде на уштрб Вашег главног посла. Метанија колико можете држите. Трудите се да душом будете стално у молитвеном расположењу. За остало Господ ће Вас умудрити како да поступате“.

Следеће писмо јеромонаху Атанасију је од 15/2. маја 1964. године на дан Светог Атанасија Великог. Ава Јустин се подсећа значења Атанасијевог имена и повезује га са прослављањем Васкрслог Христа које је било не тако давно пре слања писма: „Христос воскресе! — предраго ми у Христу чедо, оче Атанасије. Зато смо Васкрслим увек изнад свих смрти, макар пролазили кроз најстрашнија страдања. Ми и живимо у овоме свету „као они који су живи из мртвих”, (Рм.6,13)“. За Аву Јустина сваки хришћанин је сведок Христовог Васкрсења: „Сваки је хришћанин уствари — четвородневни Лазар. Живи у свету, савлађујући силом Васкрслога сваку смрт и све смртно.“ Ава у писму показује свој напор да се Атанасију обезбеди стипендија и смештај за дужи боравак, док не заврши докторске студије. Помиње могућност боравка на Светој Гори, за шта би Атанасије претходно требало да затражи благослов Цариградског патријарха Атинагоре. Друга могућност коју претпоставља је Атанасијев боравак у Солуну у метоху манастира Хиландар и да Атанасије евентуално докторира у Солуну, али то оставља као последње решење. Ава упућује Атанасија на своје пријатеље који ће му помоћи да докторске студије ипак заврши на Атинском универзитету: „Треба покушати све да Вам се омогући докторирање на Атинском Универзитету. Распитајте се, да ли би Вам у томе могао шта помоћи мој друг др Јован Кармирис и о. архим. Мастронајопулас.“ На крају писма Ава Јустин изражава бол због раскола у СПЦ у Америци када је епископ Дионисије напустио јединство са Црквом и повео многе у раскол, као и због тадашњих политичких проблемана Косову и Метохији: „Ускрс смо, Господу хвала, провели у молитвеној радости и еванђелској жалости због раскола [у САД]. Многе су душе пале и пропале. А по српском Косову марширају шепурећи се нови Искариоти.“           

Следеће писмо је од 13. јуна / 31. маја 1964. године на дан Светог Апостола Јерме. Почевши речима „Предраго ми у Христу чедо, оче Атанасије“, Ава Јустин нам открива да му јеромонах Атанасије редовно пише и да је њихова међусобна преписка била веома учестала. Он има у виду да ће Атанасије тих дана путовати за манастир Хиландар и исказује благодарност што Атанасије има прилике да живи са Грцима: „Надам се да ће Вас ово писмо затећи још на Халки. Благословеној за Вас, — јер сте се много обогатили тамошњим светињама и доброте свете нам тамошње браће наше по вери“. Ава Јустин подржава план да јеромонах Атанасије нађе помоћ и од грчких црквених братстава и организација: „Апостолики Дијаконија и Зои могу Вам много помоћи. Разуме се, све преко Њ. Пр. Митрополита [=Архиепископа] Хризостома“. Уз писмо Аве Јустина додат је и мањи текст монахиње Гликерије којим се Атанасије охрабрује да у неизвесним околностима за студирање у Грчкој остане у хришћанском монашком подвигу: „На свој докторат гледајте као на свети подвиг. И у том послу: „све за Христа” све ради Христа! а то значи: све за себе, све за душу, само преко Христа. Између себе и свога ума увек имати Христа! између себе и своје душе — опет увек имати Христа! Између себе и свеколиког света — свагда имати Христа!“

Писма у Грчку

Следеће писмо је Ава Јустин написао у недељу на Духове 1964. године о. Никанору проигуману манастира Хиландар. Ава моли о. Никанора да помогне, колико год може, јеромонаху Атанасију Јевтићу: „Надам се да је о. Атанасије већ стигао к Вама са Халке. Молим Вас од све душе учините за њега све што бисте за мене самог учинили.“ Уз ово писмо проигуману Хиландара, налази се још једно писмо које је Ава Јустин превео са француског, пошто је послато од Доре Гондикакис из Женеве у вези са раније поменутом стипендијом Светског савета цркава коју је Атанасије одбио. То писмо Доре Гондикакис је одговор на Атанасијево питање о томе ко тачно жели да дâ стипендију за докторске студије, пошто Атанасије хоће да прихвати само ако је давалац нека од грчких православних Цркава. Ава Јустин моли о. Никанора да се и духовно стара о јеромонаху Атанасију: „Надам се, драги оче Никаноре, да ће отац Атанасије бити задовољан. У сваком случају, ја Вас молим, Ви му будите у помоћи место мене“. А томе треба додати и то да је о. Никанор преко Митрополита солунског Пантелејмона, успео да транзитну визу, за пролазак кроз Грчку на путу за Халку, преиначи у боравишну визу за останак у Грчкој до краја Атанасијевих докторских студија. Након тога је Атанасије ипак успео да пређе у Атину. У Атини се јавио руској Цркви (улица Филелинон) како би га примили, да би тамо као јерођакон могао да служи на црквенословенском. Био је примљен, а благослов за службу је добио и од Архиепископа атинског Хризостома. Захваљујући познанству Аве Јустина са професором Јованом Кармирисом, Атанасије је добио смештај и храну у Студентском дому који припада Атинској Архиепископији. Проф. Кармирис је за јеромонаха Атанасија успео да издејствује и стипендију од Одсека за Цркве Министарства спољних послова Грчке.

Следеће писмо од 23/10. јуна 1964. године, на дан Светог Антонија Печерског, Ава Јустин је послао јеромонаху Атанасију на адресу манастира Свете Теодоре у Солуну. Писмо почиње речима „Предраго ми у Христу чедо, о. Атанасије, Спасов чудесни мир који превазилази сваки ум нека испуни твоје срце херувимским христољубљем и светосавским богоумљем“. Ава Јустин благодари Христу што је Атанасије „тако раскошно доживео света Православна тајанства поред светогорских Светиња и Светилишта“. Он бодри Атанасија да молитвено подражава светогорске примере и при том претпоставља да је комисија Светског савета цркава у Женеви изашла у сусрет Атанасијевом захтеву. Истовремено Ава Јустин моли јеромонаха Атанасија да се обрати српском Патријарху како би Синод СПЦ потврдио његово студирање у Грчкој: „Просто да се понови одлука о твоме постдипломском студирању у Грчкој или нешто у том смислу. Не сумњам да ће Њ. Светост то учинити“. Предлаже да се, у том смислу, Атанасије обрати за помоћ и Епископу рашко-призренском Павлу. Такође моли Атанасија да се обрати Еп. Василију и проф. Гошевићу да их подсети на обећања која су дали. На крају, Ава Јустин даје главну поруку писма: „Главно је: да тамо студираш, па било у Атини или Солуну“, и: „Важно је: молитвено се непрестано држати Светог Златоуста.“

Наредно писмо је од 27. августа 1964. године. Ава Јустин писмо започиње са „Предраго ми у Господу чедо Атанасије“. Свестан Атанасијевог труда и на подвижничком пољу живота, као и на докторским студијама, Ава пише: „Ти сваки дан умиреш, и милошћу Свесладчајшег сваки дан васкрсаваш“. Указује на слободу хришћанског духовног војевања: „Главно је: сваки дан умирати радосно за своје спасење; јер се увек из тако радосног умирања рађа васкрсење... У нашој слободи – све је божански величанствено и божански свепобедно, само ако ми хоћемо“. Ава Јустин саветује Атансија да прихвати и стипендију Светског савета Цркава, јер је ипак прихваћена његова молба да порекло те стипендије буде из Грчке Цркве: „Примити стипендију Грчке Цркве и преко Савета Цркава; утолико пре што ти то омогућава двогодишњи боравак тамо“. Охрабрује га да студирање настави под менторством проф. Кармириса и да не брине због потешкоћа које ће се дешавати током студија: „Увек поступати са Авраамовском вером у свето обећање: „Господ ће се постарати” [Пост.22,14]“. У писму даје благослов јеромонаху Атанасију да на грчки преводи његова дела: „Са драгим о. м. Георгијем можете слободно преводити од мојих ствари“.

Следеће писмо Аве Јустина јеромонаху Атанасију је од 1. септембра 1964. године упућено на адресу Георгиоса Папазахоса. Уз то писмо Ава Јустин шаље још једно писмо свом пријатељу проф. Кармирису. Атанасију саветује да се држи руковођења проф. Кармириса. Своје духовно чедо моли да више пажње посвети учењу грчког језика него другим, у том тренутку мање важним, стварима: „Молим те, христољубиво чедо моје, засад остави приказивање књиге о Св. Марку Ефеском и држи се само књиге на грчком језику да би што пре и што темељније изучио и научио грчки језик, без кога ми Словени никада не можемо бити православни богослови.“ Он не заборавља да Атанасија ободри речима: „Свети рефрен свих мојих размишљања о теби ових дана јесте: „Господ ће се постарати” [Пост.22,14].“

Наредно писмо Аве Јустина је од 8. септембра 1964. године. Ава пише колико га је обрадовала вест што је Атанасије и званично добио проф. Кармириса као ментора на изради докторске дисертације. Атанасија обавештава да ће ускоро у Атину доћи српски Патријарх, па да ту прилику искористи да га сретне и да „тамо на лицу места замоли га да усмено уреди твоје питање“. Ава Јустин даље у писму објашњава своје виђење Атанасијевог докторског рада. Пошто је дошло до промене теме рада, он га очински саветује да се на сваки начин докторска дисертација тиче еклисиологије по тумачењу Св. Јована Златоустог. Разлог за то је што Србима, у разумевању живота Цркве, веома недостаје управо такав начин као што је Златоустов приступ стицања богословске, односно еклисиолошке свести. Зато пише Атанасију: „Св. Златоуст је света енциклопедија Православља; као нико од Св. Отаца он је богонадахнуто обрадио и разрадио најразноврснију проблематику еванђелску; и сваком православном Србину неопходан је као свакодневни приручник за православно живљење у свету. Поготову то важи највише за Српску Православну Цркву као целину. Но ако се већ мора мењати тема, онда бих ја био за ону прву од четири које ти предлажеш: Еклисиологија Св. Апостола Павла по Св. Златоусту.“

Следеће писмо је од 20/7. октобра 1964. године, прво након што је Атанасије почео да живи у Атини у интернату „Апостолики Диаконија“ који припада грчкој Архиепископији. Интернат се налази у оквиру манастира Петраки у центру Атине. Ава Јустин саветује јеромонаха Атанасија да, док се бави еклисиологијом и делима Св. Јована Златоустог, да се увек молитвено држи Господа нашег Исуса Христа, јер Христос „ће свеблаго калити и прекаљивати душе наше у огњу чудесног човекољубља свог, и наше живљење у овом свету преображавати у стрелу чезнућа за оним светом.“ Ава Јустин у писму изражава захвалност што је српски Патријарх приликом боравка у Атини помогао Атанасију (за добијање стипендије) и каже да је сада на Атанасију: „да својом ревношћу и трудом на свом еванђелском послу оправдаш све те доброте, свом душом предаш и себе свом небеском звању, светоотачки се утврдивши у Православљу“. Ава још помиње да је упознао благородног младића Панајотиса и, уопште, похваљује Грке на њиховом труду: „Видим да браћа Грци ревносно раде на великим проблемима православне мисли“. У писму изражава радост што јеромонах Атанасије служи у руској Цркви у Атини са благословом атинског Архиепископа: „Радујем се много што ћеш служити при Руској Цркви тамо. То чини мирне савести, под светим благословом Њ. Бл. Архиепископа Грчког.“ Ава Јустин окрива своје срце и жарку жељу да се са Атанасијем нађе на Патмосу: „О, како бих волео да се с тобом сретнем на Патмосу, целивам свету земљу и поклоним се Светом Воанергесу на све четири стране света!“. На Патмосу је Атанасије упознао о. Амфилохија, пријатеља Аве Јустина. Даље у писму говори колико су он и монахиње манастира Ћелије одушевљени Атанасијевим утисцима са Патмоса: „Твоје путовање на Патмос и тамошњи твоји свети и потресни доживљају, просто су нас пренели тамо, и ми смо без предаха читали и све преживљавали. Та то је тамо апостолско доба! То и јесте живо предање, свештено и трепетно“. Јеромонах Атанасије је у писму дочарао животне прилике и атмосферу у Цркви коју је затекао на Патмосу. Најважнији сусрет за Атанасија је био онај са старцем Амфилохијем за којег Ава Јустин пише „Свети старац Амфилохије — какав небески бисер на земљи!“ Атанасије се исповедио код старца Амфилохија, што је Аву Јустина нарочито обрадовало: „Неизмерно сам радостан што си се исповедио код оца Амфилохија. Верујем да је кроз његов свети благослов много благодати небеске сишло на тебе и разлило се по души твојој занавек“. Ава Јустин изражава задовољство што се Атанасије договорио са проф. Кармирисом о називу докторске дисертације: „Много сам задовољан што сте се са драгим ми Кармирисом споразумели: да докторска тема буде о Еклисиологији Св. Ап. Павла по Светом Златоусту“, јер „Св. Ап. Павле је највећи еклисиолог свих времена... У томе — најближи му је Свети Златоуст Превелики“. Атанасија саветује да се често писмима јавља српском Патријарху о свом напредовању на студијама у Грчкој. Ава даје благослов Атанасију за превођење његових дела на грчки: „Што се тиче превођења мојих ствари на грчки, имаш генералну дозволу. Само пази, немој око тога губити много своје драгоцено време“. На крају писма Ава Јустин се захаваљује Богу због Атанасијевог ментора проф. Кармириса који је објавио богословски рад - чланак: „Од јуче поподне и данас читао сам „Еклисиологију Св. Три Јерарха”. — Прочитао сам је без даха. Све је у њој савршено. Много пута сам застајао, и устајао да захвалим Господу што је Цркви Православној дао једног Кармириса. Тако радим кад читам по неке Свете Оце.“

Следеће писмо Аве Јустина је од 26/13. новембра 1964. године на дан Светог Јована Златоустог. Помиње Атанасијеву акатистну захвалност Светом Јовану Златоустом и благосиља му да измени део молитве који говори о удаљености Златоустових моштију, јер је јеромонах Атанасије добио на дар честицу моштију Св. Јована Златоустог. Ава Јустин за свете мошти каже да су „физички доказ бесмртности и васкрсности људског тела.“ Помиње и монашење Риста Радовића као извор „радости изнад свих радости: Ристино монаштво. Хвала Свесладчајшем Господу што се чудотворно такнуо очију ума његовог, те је прогледао... он је Господњи кандидат за анђела“. Ристо Радојевић се заправо јавио писмом из Рима о свој одлуци да се замонаши. Ристо је богословију похађао у Београду заједно са Атанасијем, потом и Богословски факултет СПЦ у Београду, а после тога је отишао у Рим због магистарских студија теологије. Ава Јустин воли обојицу ових својих ученика и поводом најављеног Ристовог монашења пише: „Сада — радост је моја савршена: чедо моје Атанасије добио је свог богомудрог и богојаког парњака у јарму светих православних подвига.“ Он изражава радост што је Атанасије упознао о. Емилијана из манастира на Светим Метеорима, а о. Емилијан ће након тога прећи са монасима из Метеора у манастир Симонопетра на Светој Гори, а братство ће се потом развити у једно од најјачих светогорских братстава.

Наредно писмо је од 30/17. децембра 1964. године на дан „Светопреподобномуч. Јерођ. Авакума“. Ава Јустин се осврће на Атанасијев приказ књиге о Светом Марку Ефеском за коју каже да је „озон с неба за нас; и богомудри путоказ; и светоотачка крма на лађи Цркве“. Од јеромонаха Атанасија тражи да један примерак пошаље српском Патријарху Герману. Даље у писму Ава хвали хришћанство: „Заиста је и свеславно и свеблажено бити Христов човек у нашем земаљском свету“, али и о човеком животном циљу: „О, како је широко и дубоко и високо људско биће! Надраста и прераста све математичке димензије. Нема окова за боголико биће човеково... Зато је Бог и постао човек.“ Ава Јустин још помиње и старца Амфилохија са Патмоса: „Колико радости души од посматрања слике Светог Старца Амфилохија. Из ње зрачи нека света светлост и смиравајућа благост“. А Атанасија саветује и бодри око докторских студија: „Ти се само труди у изучавању грчког језика: жеља ми је превелика: да га научиш као српски језик. Изучавај Свете Оце живећи по њима и умом и срцем и савешћу. Нека они буду око тебе и свуда у теби: у свима расположењима. Када будеш потпуно њихов, тада ћеш бити и потпуно свој. А кроз све то — сав Христов, сав ћеш припадати светеургичком Богочовечанском телу Његовом — Цркви. То је наша крајња и свесвета мета.“

Наредно писмо је писано 21/8. јануара 1965. године на дан Св. Препмуч. Јулијана и Василисе. На основу Атанасијевих узвратних писама Ава Јустин закључује да је у „златоустовско расположење“ у Атанасијевом уму и души. Мишљења је да јеромонах Атанасије треба да остане у руској Цркви у Атини и да не покушава да утиче на њихов типик и начин функционисања, јер: „Главно је: да свој докторантски посао радиш свим усрђем и неуморно; а све друго нека буде тангентно у твом животу тамо. Не престај захваљивати Господу што богомудрог проф. Кармириса имаш за руководиоца у својим студијама.“ Исто га саветује за време и начин поста у Грчкој, да се Атанасије треба придржавати: „Што се тиче поста, држи се тамошњег типика о времену поста, и о начину поста у интернату у коме си“. Ава похваљује Атанасијеву намеру да Васкрс проведе у Јерусалиму, али да претходно добије благослов од Епископа шабачког Јована и српског Патријарха Германа. Изражава радост што ће им Ставропигијални манастир Светог Јована Богослова послати „мали делић Светих Моштију Св. Хризостома πρὸς χάριν εὐλογίας“, и да ће то бити учињено преко Атанасија: „διά τοῦ εἰς Ἀθήνας πνευματικοῦ Σας τέκνου π. Ἀθανασίου Ἱερομονάχου.“ Помиње да ће са Патмоса послати и икону Св. Златоуста коју ће за њих осликати монахиња Олимпијада.

Следеће писмо Аве Јустина је од Сирне среде 1965. године. Јеромонаху Атанасију објашњава како би требало да буду устројена осећања у души сваког хришћанина: „Само нека хором наших осећања непрекидно управља богомудри хоровођа еванђелских врлина: света молитва“. Описује своју радост што је Атанасије у манастиру Пресвете Богородице „Зоодохос Пиги“ на југу Атике имао надахнута искуства: „С радосном устрепталошћу душе читали смо твоје тамошње доживљаје на бденију, и хвалим Господа што тога и данас има у земаљском свету“. Ава Јустин у писму исказује радост и што је Атанасије започео од тог пролећа 1965. године да чита дела Св. Златоуста из Мињеове (Migne) збирке светоотачких текстова. Он сматра ће Атанасије због проучавања Златоустових дела „Српској Цркви бити од велике промислитељске користи.“ Истовремено, са Атанасијем дели бол у срцу због проблема са којима се суочавају Цркве: „Ти са тугом осећаш какви све нихилизми насрћу на Православну Цркву широм света“. У додатку писма Ава показује одушевљење што је Атанасије добио са Патмоса део моштију Св. Јована Златоустог и моли га да се, иако млађи, моли за њега: „А ти — не престај помагати ми својим светим молитвама... Пролиј коју сузу и за мене тамо.“

Следеће писмо је написано за Васкрс 1965. године. У њему Ава Јустин каже да су врлине веома важне у животу хрићана зато што врлине „биолошка ἀπόρρια=еманација Тела Христовог=Цркве. То је Откривење Св. Ап. Павла и благодатно прозрење Св. Златоуста.“ Помиње и да је Атанасије тих Васкршњих дана у Јерусалиму по благослову српског Патријарха Германа. На крају писма подсећа Атанасија да треба и код грчких и код југословенских власти да осигура даљи боравак у Грчкој до завршетка докторских студија.

Наредно писмо Аве Јустина је од 27. маја 1965. године. Он пише како осећа да је Атанасије духовно порастао због свог поклоничког боравка у Светој Земљи. Ава благосиља то његово духовно узрастање и види их као почетке који ће се продужити у вечност, јер „таква је Богочовекова благовест о човеку“. Помиње своју преписку са Атанасијем и колико њима у манастиру Ћелије значе Атанасијева писма: „Твоје писмо од Томиног уторника и среде читали смо и прочитавали бездахно, са најпријатнијим узбуђењем... много ти хвала и на овоме, јер си нам и овим обогатио душе непропадљивим богатством.“ Ава Јустин се непрекидно интересује за Атанасијеву докторску дисертацију, јер сматра да ће она имати велики значај за Црквени живот Срба: „Како напредујеш са дисертацијом? Молим те, сваки минут употреби и искористи, да би ствар испала што достојнија превеликог оца нашег — Светог Златоуста. Нама је тако и толико потребно његово чудотворно и чудесно Еванђеље. Та ми смо Срби самоубилачки игноранти у стварима Православне вере; њених животворних светиња и тајни. Нарочито од [времена] Карађорђа до данашњег дана.“

Следеће писмо је од 29. јула 1965. године. Ава Јустин се се јеромонаху Атанасију обраћа речима: „Предраго ми у Христу чедо“. Описује радост што су од Атанасија добили мошти Св. Златоустог, које су у манастиру Ћелије дочекали литијом уочи празника Рођења Светог Претече и Крститеља Јована. Ава подржава Атанасија што се исповеда код старца Епифанија и указује на важност одлучне и смеле исповести за молитвени живот монаха: „Мудро је што се исповедаш код христољубивог о. Епифанија... Твоја исповест: еванђелски је одлучна и смела и покајна. Таква треба увек да буде. То највише доприноси омолитвљењу себе. А потпуно омолитвити себе — то је света монахова чежња кроз све дане и ноћи, уздахе и сузе, вапаје и подвиге. Омолитвљујући себе непрестаним приморавањем себе на молитву, монах постепено стиче све свете врлине које су потребне за спасење.“ Ава похваљује јеромонаха Атанасија што исповеда христочежљиве душе, јер тиме помаже ближњима у спасењу. Упозорава га да не пости сувише строго, јер „прекомерном строгошћу у посту (да) не учиниш нешто што би могло личити на самоубиство. Ако од нашег пошћења малакшу наше психофизичке снаге, и ми због тога ослабимо у осталим подвизима, онда је то пост не по разуму, не по светоотачком разуму. Тога се чувај, тога се бој!“ Исто тако га саветује да не улази у расправе са појединим професорима, а да се у свему држи савета проф. Кармириса. Он даље пише Атанасију да је спреман да одмах прочита његов докторски рад, али се боји да ако му из Грчке буде послао рад, да ће рад остати негде у Србији заустављен на „поштанским научним митарствима“. Саветује га да се потруди да добије од власти продужење боравка у Грчкој, да би остао тамо до краја докторских студија. Ава Јустин упозорава да су поједини свештеници у дијаспори у Америци постали сувише политични, а да су политичари полуслепи или слепи за вечне проблеме. Зато подржава Атанасија што се у односу на њих држи по страни: „Твој став према нашима тамо је исправан: држати се подаље по страни. У мени све више сазрева, и преовлађује мисао, да би за наше тамо био најцелисходнији излаз: основати Заграничну Српску Цркву, по примеру [Руске] Анастасијевске, или са њом заједно, или у неком другом, увек светоотачко-православном јединству са њом“. Ава Јустин у овом подужем писму јеромонаху Атанасију јавља тестаментске одлуке и благослове. Прва од њих се тиче остављања књига које завештава јеромонаху Атанасију Јевтићу, о. Артемију Радосављевићу, Ристи Радовићу и монахињама манастира Ћелије: игуманији Гликерији Јањић, монахињи Јустини Танасијевић и монахињи Антонини Јањић. Друга одлука тиче се рукописа. Рукописи се дају истим поменутим личностима. Трећа се тиче ауторских права на већ објављена дела. Ауторска права ће припасти истим људима. Четврта се тиче прихода од свих ових дела. Приходи ће бити искоришћени за подизање цркве са три олтара који ће бити посвећени Светом Сави (средишњи олтар), Св. Јустину Философу (десни олтар) и Св. Марији Египћанки (леви олтар). Пето и последње завештање Аве Јустина у овом писму посвећено је само Атанасију: „Молим драго ми духовно чедо о. јеромон. Атанасија да доврши мој рад на Догматици уколико ја не будем завршио“. Ава је успео да заврши и последњи трећи том Догматике за коју је Атанасије предложио свега неколико примедби од који су неке прихваћене. Даље у писму он пише Атанасију да је након Сабора СПЦ од 25. марта 1964. године, Сабора који назива „расколотворни“, одлучио да не објављује Житија Светих: „Ускоро ће се навршити две године, а Св. Арх. Синод није ништа стварно учинио по овој ствари. Зато повлачим своју понуду, обогаћен стравичним сазнањем: да у ово антихристовско време Српској Цркви нису потребна на српском језику Житија Светих.“ Ава Јустин је одлучно одбио молбу Синода да не повлачи понуду за штампање Житија Светих, због важних разлога: „Уопште нисам хтео да преговарам: остао сам при одлуци да повучем понуду... Сматрам да Арх. Сабор који је створио раскол [у СПЦ у Америци] — највећу трагедију у историји Српске Цркве и Српског народа, није достојан да штампа „Житија Светих”, ту незаменљиву светињу Православне Цркве. Најсрамнија генерација Архијереја одкад постоји Српска Црква — то и све што иде уз то и око тога. — Од расколотворног Сабора прекинуо сам сваку преписку са Архијерејима наше несрећне Цркве: не честитам им ни празнике, нити одговарам на честитке. Општим само са нашим епархијским Архијерејем.“ Овде треба рећи да је Ава Јустин прекинуо дописивање са поменутим личностима, али зато није прекинуо молитвено и литургијско општење. Даље, у овом истом писму јеромонаху Атанасију, Ава изражава жељу да Атанасије након одбране доктората оде у Париз да би научио француски и да би се упознао и зближио и са професорима руске богословске академије Св. Сергија Радоњешког. Ава предлаже, да ако Атанасије буде могао, да пре тога продужи боравак у Грчкој да би још боље савладао грчки језик због светоотачких текстова Цркве: „Разуме се, био бих Господу изузетно благодаран, ако би ти, после докторирања, могао остати у Грчкој још коју годину да потпуно изучиш грчки језик: и стари и светоотачки, и катаревусу, и димотики. То би ти дало могућности за најбољу каптажу живе воде светоотачке богомудрости.“ Осим тога Ава Јустин жели да се и Ристо Радовић нађе у Атини због докторских студија: „Такође, била би за мене изузетна радост, кад би нам драги Ристо, после завршеног научног посла у Риму, дошао у Атину ради научења темељног грчког језика и, евентуално, ради докторирања. Удружени, ви бисте у једном животворном благом јарму Христовом, могли безбројне духовне ледине обрадити и у рај претворити.“ Ава жели да се о. Артемије Радосављевић исто нађе на докторским студијама у Атини и захвалан је Атанасију што се труди да пробије пут за о. Артемија да се и та жеља Аве Јустина оствари: „Природно, уз вас двојицу увек као треће драго ми духовно чедо — о. Артемија. Много ме радује што ти са толико љубави и ревности радиш на томе: да и о. Артемије дође у Грчку.“

У следећем писму од 3. августа 1965. године Ава Јустин даје одређене примедбе јеромонаху Атанасију око неких појединости код писања доктоског рада. Атанасија саветује да избегава опширне наводе Златоустових дела и да би било добро да се користи и парафразама. Да би се појаснила мисао, цитате може да додаје у напоменама испод текста на одређеној страни. Ава Јустин саветује да се у раду избегава полемички тон: „Избегавати полемички тон, нарочито због проикуменистичке опозиције“. Даље у писму похваљује Атанасија због добро конципирања докторског рада: „Из твога писма видим да си проблем твоје дисертације ставио на здраву основу, и сву си проблематику дамаскиновски јасно схватио и укратко изложио.“ Ава пише јеромонаху Атанасију о начину служења Свете Литургије: „Што се тиче држања Светих двери отворених за време Св. Литургије... ако већина твоје пастве то императивно жели, онда им изађи у сусрет... ово немој сматрати за мој диктат: поступи у датом склопу околности како за најцелисходније нађеш.“ По овоме се види да јеромонах Атанасије није поступао самоуверено, већ да је себе проверавао тражећи савете од Аве Јустина и о. Епифанија код којег се исповедао.

Следеће писмо је написано на дан Св. Мученика Лонгина (29/16. октобра) 1965. године и записано је да је послато „преко с. Ζωή“. Ава Јустин јавља да пише на брзину због недостатака времена, па се у писму Атанасију осврће на тек урађену докторску дисертацију: „Успео да пажљиво прочитам твоју дисертацију. Она је сва изврсна.“ Он поново изражава мишљење да би било добро када би Атанасије и након одбране докторског рада остао још две или три године у Грчкој да би проучавао дела Светих Отаца: „Да и многе друге Свете Оце овако богомудро изучиш. То би било од бесмртне користи по спасење многих браће Срба кроз векове.“ Даље у писму јавља да је сазнао да је Атанасију одобрено продужење боравка у Грчкој. Он бодри Атанасија да се бори против нечастивих духова злобе: „Да се боримо, свенадежно боримо док их потпуно не победимо“, као и да Господ све наше грехе опрашта и отпушта ако се кајемо: „Не заборављајмо: и најстрашније грехе наше Господ Свеблаги опрашта за наше смирење и себениподаштавање“. На крају писма додаје да Атанасије има управо те особине.

Следеће писмо Аве Јустина је од 11. децембра / 28. новембра 1965. године. Ава Јустин пише јеромонаху Атанасију о томе како греси нестају због неизмерне Божије љубави, ако се људи кају: „Сви греси људски, ма какви и ма колики били, прођу ли кроз огањ покајања и исповести, претварају се у пепео и у небиће“. А поводом Атанасијевог писма из Екатерине, Ава пише: „Православна Црква сав домострој спасења Богочовека Христа назива „великом милошћу”=велiя милост. То је рефрен који непрестано бруји и кроз њене вапаје, и кроз њена кликтања, и кроз њене молитве“. Ава Јустин бележи и своје утиске о студији Orthodox Ecumenism. Сматра да аутор „има здраво осећање истине. Има и огњене ревности, што је данас реткост“, иако је аутор студирао на Западу: „Orthodox Ecumenism је врло лепа студијица. Писац је пун смиреноумља; његови проблеми су са дубоким захватом и неболетним узлетом. Иако је студирао на Западу, ипак није потонуо у мутне воде вулгарног екуменизма.“ Атанасија саветује да пре него што преда докторски рад, да најпре затражи помоћ од неког Грка који добро познаје средњовековни (тзв. катаревуса) грчки да би пронашао евентуалне недостатке и исправио их. Поручује да је најбоље, још пре предаје, да целокупан рад, у погледу језика, прегледа проф. Кармирис који је Атанасију био ментор. Атанасија моли, да због заузетости око писања рада, да се Атанасије не обавезује тиме да мора да одговори на свако писмо. Ава Јустин пише да је битно да Атанасије преда Универзитету одштампан докторски рад.

Следеће писмо Аве Јустина је написано пред Божић 1965. године. Пошто је јеромонах Атанасије писао докторски рад на српском језику, требало га је потом превести на грчки. У писму изражава задовољство што је Атанасије и тај посао привео крају, па је превео свој докторат на грчки. Дљље у писму каже да су дошли добри гласови о Ристи Радовићу из Рима: „Наши београдски посматрачи на Ватиканском Концилу причају: Риста је „наш понос” у Риму, најбољи међу студентима у свему и по свему.“

Наредно писмо Аве Јустина је писано на дан Св. Антонија Великог (30/17. јануара) 1966. године. Ава Јустин открива јеромонаху Атанасију колико су му мисао, душа и срце прожети Литургијом, односно Духом Светим и Христом, а то даље значи литургијским доживљајем живота и света: „У свима човечанским световима одвија се грандиозна Богочовечанска драма: епицентар јој је земља — Крст, Голгота, Васкрсење, Вазнесење. Кроза све и у свему Прекрасни, Свечудесни, Свемилистиви Господ Христос“. Поучава да је циљ сваког човека на земљи „да изгради себе „у човека савршена, у меру раста висине Христове” [Еф.4,13], у благодатног богочовека. Све нам је дато, и кроз све то једно задато: да изградимо себе у таквог богочовека.“ И управо то Ава Јустин жели Атанасију, па се заједно са монахињама манастира Ћелије моли да Атанасије достигне тај циљ: „Вечерас на бденију Светом Атанасију, сви ћемо у овој скромној обитељи одмуцати наше христочежњиве молитве Светом Атанасију Превеликом, да нам тебе, чедо моје мило Атанасије, води и руководи у свима световима: да нам бујно растеш растом Божјим, и брзо нам порастеш у човека савршена — на непролазну радост и спасење свих нас.“ Одушевљен богословљем које долази из Грчке, Ава Јустин пише: „Мило ми је што су муње Византијског исповедништва Православља блеснуле и на садашњем своду Грчке Цркве... Проговориће огњени језици Православља. Нико их неће моћи угасити.“ Ава пише Атанасију како је послушан проигуману Хиландара о. Никанору и да зато са писмом Атанасију шаље књижицу „Духовно лечење од рђавих, нарочито хулних помисли“.

Следеће писмо Аве Јустина је написано на Чисти Понедељак 1966. године. Ава пише Атанасију шта га је од вести од њега нарочито обрадовало: „Много је радости за мене у похвалној оцени твоје дисертације од стране професора Кармириса“. Пошто је сазнао да је проф. Кармирис добио релативно нову фотографију Аве Јустина, то је Ава у писму замолио Атанасија да нађе и донесе му неку новију фотографију проф. Јована Кармириса. Ава Јустин је био стари познаник и пријатељ са овим угледним професором и њихово познанство је вукло корене још од Јустинових докторских студија у Грчкој. Пошто је много година било прошло од тада, Ава је пожелео да добије макар једну фотографију да би видео како изгледа његов стари пријатељ. Он у писму бодри Атанасија да се држи молитве и поста као две „половине Еванђеља“. Пише му колико су врлине важне у Црквеном животу, али и где све те врлине увиру и извиру: „Свака света врлина је — мало Еванђеље; а све оне са Светом Евхаристијом [=Литургијом] испред њих — ето васцелог Свееванђеља свих Божјих светова.“

Наредно писмо Аве Јустина је написано пред Васкрс 1966. године. Након текста Ускршње посланице Ава Јустин изражава задовољство што је коначно добио примерак Атанасијевог докторског рада и пише: „Прекјуче стиже твоја докторска дисертација. За све нас — изузетна благовест“. Претпоставља да је Атанасије заузет припремом одбране доктората и не скрива утиске и других о Атанасијевом докторском раду: „Особито се радујем што је професор Кармирис тако задовољан твојом дисертацијом“. На крају писма додаје мишљење о званичном гласилу СПЦ: „Богомудро си поступио према Гласнику. Ја га одавно не читам“.

Следеће писмо Аве Јустина је написано на Васкрс 1966. године. То је једно подуже писмо. Оно представља одговор на Атанасијеву исповест грехова коју је послао Ави у манастир Ћелије. Ава Јустин пише да је својом исповешћу Атанасије постао сведок Васкрсења Христовог и свог васкрсења: „Прешао си тако млад из смрти у живот, васкрсао си из свих гробова... Твоје непоштедно покајање ваистину осећам као твоје друго крштење... Сав си васкрсао... Зато те молим да све грехе своје заборавиш као потпуно непостојеће, и да се нипошто не враћаш сећањем на њих и кидањем због њих“. Даље пише Атанасију да се препусти Господу у вези са будућношћу и путевима на које ће га Бог повести: „Са своје стране ја немам никакве захтеве односно звања и положаја које би ти могао имати у нашој Цркви. А теби саветујем: никакве посебне завете не чинити, него са смирењем и смиреноумљем све то препустити Свебрижном Господу.“ Даље у писму Ава Јустин благосиља пријатељство и поверење између Атанасија и Риста Радовића. Он моли Атанасија да приволи Ристу да остану заједно у Грчкој још три-четири године да би се посветили изучавању дела Светих Отаца, али и због проблема које би Атанасије и Ристо имали ако би се затекли у Југославији: „Овде би вас двојицу умртвили, и ваша делатност била би плански онемогућена.“ Ава Јустин објашњава да зна Атанасијеву намеру да се обрати Синоду СПЦ поводом благослова да још четири године остане у Грчкој, као и да је Атанасије готов да га послуша чак и ако био Ава тражио од њега да се више не враћа у Југославију. На такву спремност он саветује Атанасија: „Сматрам да нипошто не долазиш док не завршиш докторат. А кад завршиш, онда се обрати Синоду са молбом за продужење боравка у Атини за толико и толико година.“ Ава пише Атанасију да сви у манастиру Ћелије осећају његову јеванђелску љубав и да се они моле за Атанасија да га Господ сачува „ради спасења многих српских душа и на свеопште и бесмртно добро Српске Цркве, која се данас злопати и издише у загрљају многих Јуда“. Истовремено моли Атанасија да не заборави да никад није сам у својим подвизима, већ да је увек у Сабору свих Светих. Даље пише Атанасију да никада не одбија помоћ коју му у храни и новцу дају две сестре Гркиње: „Немој их жалостити својим одбијањем тих светих услуга“,  пошто су у питању честите душе и пошто су Грци помагали свим Србима који су у својој земљи патили под комунизмом. Једна од тих сестара се звала Вера, а обе су се касније замонашиле. Ава Јустин указује на то колико је преко јеромонаха Атанасија за тако кратко време дошло до повезивања Срба и Грка на основу заједничке вере у Цркви: „Преко тебе добили смо толико нових светих сродника из Грчке“. Ава одушевљено пише Атанасију о буђењу православног богословља међу Грцима: „Нарочито ме радује што Свети Оци све јасније и све громогласније почињу да говоре кроз данашње Грчке потомке своје, нарочито млађе богослове. О, да би се што пре светопредањско богословље православно ослободило штурог и отровног рационализма схоластичког и протестантског. Са великом ћу радошћу прочитати студију драгог г. Зизиула(са): „Ἡ ἑνότης τῆς  Ἐκκλησίας…” Даље у писму каже да зна да је Атанасије отишао да посети свог пријатеља и брата у Христу Риста Радовића у Риму и моли Атанасија једним конкретним захтевом: „Једва чекам да добијем, макар и најкраћи, извештај твој о састанку са драгим ми Ристом. Молим Вас: да учините по десет метанија пред Светим Моштима Превеликих Првоапостола Петра и Павла [у Риму]“. На крају писма Ава се обраћа Атанасију пажљиво изабраним речима: „Свом душом, чедо моје најмилије, желећи ти молитвено од Васкрслог Господа сва блага свих Божанских светова, препоручује се твојим светим молитвама и шаље ускршњи загрљај. Твој отац архим. Јустин.“  

Наредно писмо Аве Јустина је написано на Оданије Васкрса 1966. године. Ава Јустин пише јеромонаху Атанасију ко су хришћани и шта значи бити хришћанин: „Хришћанин и није друго до Васкрсли Господ у њему, и живот у Васкрслом Господу... Под условом: да се стално држимо Васкрслог Господа светим тајнама и светим врлинама“. У свом писму хвали Атанасијев докторски рад претходно га упозоривши да се наоружа светозлатоустовским смиреноумљем: „Све је у дисертацији не само изврсно, већ надизврсно. Свака глава, свако поглавље: православна драгоцена ризница живих бесмртних дијаманата.“ Ако би неко помислио да је овим Ава Јустин изрекао велику похвалу Атанасијевом докторском раду, у писму би даље нашао значајно већу похвалу: „У хиљадугодишњој историји Српске Цркве ништа надахнутије, ништа мудрије, ништа богомудрије није написано о Цркви. Нико од Срба није тако дубоко, тако богожедно заронио у свету тајну Пресвете Светајне Божје... У историји Српског народа ово је највеће и најзначајније богословско дело до сада.“ Ава Јустин пише да постоји потпуна сагласност о оцени Атанасијевог докторског рада, пошто је Ава претходно имао прилике да прочита мишљење проф. Јована Кармириса изнето у реферату о докторској дисертацији. Зато у писму каже: „Свом душом и свом савешћу својом стојим иза његове закључне оцене: да је твоја докторска дисертација — πολυτιμοτάτη ἀπὸ τῶν πηγῶν συμβολὴ εἰς τὴν νεωτέραν Ὀρθόδοξον θεολογίαν.“ Ава Јустин даље у писму моли Атанасија да за проф. Кармириса преведе на грчки његово мишљење о докторском раду и изражава жељу, ако Атанасије буде могао, да таква дела напише и о осталим Светим Оцима Цркве. Преноси му своје утиске, као и утиске монахиња манастира Ћелије, о Атанасијевом сусрету и друговању са Ристом Радовићем, пошто су добили њихове разгледнице из Рима: „Сви смо до суза потресени разгледницама које си нам послао са својим милим братом“. Јеромонах Атанасије је имао прилику да служи Литургију у једној од катакомби у Риму, што је дирнуло душу Аве Јустина: „Изузетни је то благослов неба: служити Свету Литургију у катакомбама Св. Прискиле [у Риму] на освећеном антиминсу“. Ава на крају писма поново описује колико је њега и монахиње обрадовала Атанасијева братска љубав и однос са Ристом Радовићем: „Фотографија твоја са твојим братом за нас је читав еванђелски извор живе воде и бесмртне радости“. У додатку писма Ава Јустин прави осврт на дело једног младог грчког теолога: „Студија Ζηζιούλα: врло интересантна. Много сам се чему научио. Нарочито важно: схватање Епископата; прелаз од Св. Евхаристије ка Епископству; и прелаз од једног тела Цркве ка апостолском прејемству; и место Епископата у Цркви. Види се да је то достојан ученик славног о. Флоровског.“

Следеће писмо Аве Јустина је написано на дан Св. Исакија Исповедника 1966. године. Ава Јустин се осврће на целокупан Атанасијев докторски рад, пошто се тиче еклисиологије која је насушно потребна у самосвести Срба и СПЦ: „Много се радујем, мило ми чедо, што си прихватио мој предлог да изучаваш Еклисиологију Светих Отаца. То ће за многа гробља српских душа бити ускршња звона: да нас васкрсавају из смрти у Христове светове.“ Радује се томе што се Атанасије припрема да напише „опширан чланак о месту Апостолâ и Пастирâ у Телу Христовом“. Ава пише у свом покајничком расположењу сиромаштва духа, да читајући Старечник („Γεροντικόν”), схвата да није „омирисао“ ни један од подвига великих подвижника Цркве. Атанасију јавља да му је из Париза стигао примерак студије „Св. Марко Ефески“ од архимандрита Амвросија и да није ни слутио колико је у важан и велики богословљу Св. Марко Ефески.

Наредно писмо Аве Јустина је написано пред Св. Илију 1966. године. Писмо почиње речима: „Предраго ми у Господу чедо, о. Атанасије, сваки благослов неба нека је у свему што осећаш и што мислиш, што доживљујеш, што радиш“. Ава Јустин пише о једној христочежњивој Гркињи која се претходно замонашила у манастиру Ћелије и коју види као будућу игуманију манастира који треба основати у Грчкој недалеко од Атине: „Манастир треба основати што пре. Али не пре но што се м. Антонина врати овамо, а м. Јустина дође тамо, да заједнички поставе темељ свему. С. Зои мора најмање три године водити и руководити сестринство док се нека од сестара не оспособи да тај подвиг преузме на себе.“ Ава пише јеромонаху Атанасију да би волео да Атанасије преузме духовну бригу над тим будућим сестринством и да би код њих требало једном месечно да долази из Атине. То би подразумевало да Атанасије након одбране доктората остане у Атини заједно са Ристом да проучава дела Светих Отаца. Док би Ристи, који се касније замонашио и добио име Амфилохије, представљало време за израду докторске дисертације. Ава Јустин је подробно објаснио своје виђење периода од неколико година које би Атанасије и Ристо требало да проведу у Атини: „Са еванђелском смиреношћу примаћете од с. Зои и њених садругâ издржавање, стан и храну, и остало; наћи ће вам се стан у близини Рус[ске] Цркве, једнособан, са храном; о. Атанасије остаће и надаље на служби при Р. Цр[кви] (приход од тога биће Вам „џепарац”)... Све време, и дане и ноћи, биће Вам слободни за главнији, најглавнији и свеважни посао: изучавање Светих Отаца и грчког језика. О. Атанасије се нипошто не може запослити на другом неком послу ради издржавања. Једино што може, — и то после докторског испита —, јесте: да сарађује у неком часопису.“ На тај начин жели да Атанасије и Ристо, будући Амфилохије, започну свој духовни живот „апостолским просјаштвом“. Атанасију даље пише да подржава предлог да се јави свом Епископу шабачком Јовану Велимировићу и Синоду СПЦ са молбом да му се да благослов за још 6 месеци за завршетак и одбрану доктората, као и за продужење боравка у Атини од две или три године да би наставио да проучава дела Светих Отаца. Ава Јустин пише Атанасију да има православан став у погледу односа према дијалогу са неправославним хришћанским деноминацијама: „Твоје гледиште о икуменизму је правилно, јер је православно. И када бисмо ми православни били светоотачки православни, онда се не би требали бојати никаквих икуменизама. Овако, опасност је катастрофична, јер је међу руководиоцима Православне Цркве много игнораната, много лакомислених“. Даље пише Атанасију да конференција православних не може бити православна „када на њој не учествују најбогонадахнутији савремени апостоли Православља: Флоровски, Евдокимов, Шмеман, и други“. Ава Јустин изражава радост што Епископ Козане Дионисије хоће да дође у манастир Ћелије да га посети. Али упозорава да се не може гарантовати да неће проћи кроз неугодна искуства због тајне полиције која спречава људе да долазе Ави Јустину. На крају писма саветује Атанасија да се посвети изучавању дела Светих Отаца, а да се тек касније у животу посвети њиховом превођењу. Саветује га да и ако буде имао било каквих проблема са надлежном грчком Црквом, да се најпре посаветује са сестром Зои која добро познаје тамошње прилике у Цркви и обичаје. Ава пише колико њих троје, Атанасије, Ристо и сестра Зои, тамо у Атини значе и за њих у манастиру Ћелије и за Србе уопште, јер се уче кроз дела Светих Отаца и кроз међусобно послушање и послушање Цркви: „Ви тамо за све нас сабирате благо на небу, које неће моћи украсти нашој (српској) Цркви никакви лупежи са земље и из пакла“.

Следеће писмо Аве Јустина је од 9. септембра / 27. августа 1966. године на дан Св. Пимена Великог. Писмо почиње речима: „Предраго ми у Господу чедо Атанасије, од Господа ти сви благослови неба... Све се у теби светим врлинама и светим тајнама преобразило у небеског човека христочежњивог и христоликог.“ Јеромонаху Атанасију пише колико је важно користити време за освећење и осмишљавање личношћу Исуса Христа: „Све је човеково божански важно: сваки тренутак, сваки час; у сваком атому нашег времена скрива се сва наша вечност, сва наша богочовечност“. Ава Јустин изражава радост што је Атанасије заволео Св. Златоустог: „Небеским магнетизмом своје благодатне речитости Свети Златоуст неодољиво вуче душу у небеске светове, где све Богом дише“.

Наредно писмо Аве Јустина је писано на дан Св. Маманта 1966. године. Послато је преко проф. Јована Кармириса. Ава Јустин потврђује Атанасију да је заузео добар став по питању немачке теологије: „Твоје осећање немачке теологије као роба немачке философије сасвим је здраво и оправдано“. Пише и да немачка теологија о Светим Оцима скоро увек промаши оно што је најважније у делима Светих Отаца. Атанасију саветује да не дискутује са њима о томе: „Дискутовати са њима о томе, то је губљење времена. А бранити се од њихових напада на Православље — донкихотски је посао“, већ да треба им изложити богословље Православне Цркве.

Следеће писмо Аве Јустина је од 11. октобра / 28. септембра 1966. године на дан Преподобног Харитона Исповедника. Пошто је Ристо већ отишао у Атину и живео заједно са јеромонахом Атанасијем, догодило се да је тих дана у Атини боравио о. Георгије Флоровски. Њих тројица су се фотографисали, па је Атанасије послао фотографију Ави Јустину. Зато Ава пише: „Заиста небивала радост: видети на једној фотографији свети понос Православне Цркве: оца Флоровског и свету наду наше ојађене Цркве: о. Атанасија и премилог ми Ристу“. За време свог боравка у Атини о. Георгије Флоровски је служио заједно са јеромонахом Атанасијем у Руској Цркви. Ава Јустин тражи од Атанасија да пренесе његове поздраве о. Георгију Флоровском и не пропушта прилику да га похвали: „Оца Флоровског ми много и много поздрави. Данас: он — најбогомудрији заставник Православља... Њему — светом исповеднику Светог Православља безброј мојих захвалних метанија и еванђелских загрљаја.“ Ава помиње у писму и проблеме са којима се сусреће јеромонах Артемије Радосављевић због неосетљивости многих личности СПЦ према духовним чедима Цркве која су украшена Божијим талентима и склоностима: „Драги нам о. Артемије овде је заробљеник ћефова администрације несрећне Српске Цркве. Просветна политика наших митроносаца сва је слепачка и просјачка“.

Следеће писмо писмо Аве Јустина је од 16/3. новембра 1966. године: „Св. Ђурђиц“, како је Ава написао, што се односи на прослављање Обновљења храма Светог Великомученика Георгија у Лидији. Ава се осврће на пут који је Атанасијев докторски рад прошао од прве верзије на српском, преко превођења на грчки, па све до подношења рада комисији: „Јасан ми је пут твоје докторске дисертације кроз „митарства”. Кармирис је сјајан: као неки многоочити Анђео Хранитељ бранио те и одбранио изврсно. Главно је да је дисертација примљена κατ᾽ ἀρχὴν, те може ићи у штампу.“ Атанасија саветује да прихвати све предлоге проф. Кармириса и да то унесе у верзију рада која ће се на крају штампати. Ава Јустин моли јеромонаха Атанасија да пренесе поздраве проф. Кармирису коме се „метанијски захваљује“. Пошто је одувек дубокоумним људима изгледало да је човек загонетно биће, Ава Јустин објашњава у писму да: „Једино Богочовек је одгонетка васцеле загонетке човека.“ С тим у вези осврће се на Атанасијево писање о мистицизму које је Ави поменуо у претходном писму. Зато Ава Јустин пише: „Када се ради о Богочовеку и богочовечанском реализму, ту нема места мистицизму... Мистицизам је својствен свакој религији и свакој философији по човеку [Кол.2,8].“ У Цркви је то јасно зато што је Бог у потпуности постао човек у личности Сина Божијег Исуса Христа и ту нема ничег апстрактног, замишљеног или неконкретног, пише и наставља даље Ава Јустин: „Сва пуноћа Божанства присутна σωματικῶς [Кол.2,10]“ Даље објашњава да хришћани знају за благодат, а не за мистику: „Када понеки Свети Оци употребе реч „мистика”, увек је употребе у богочовечанском смислу: у доживљавању Христа Богочовека Духом Светим — благодатно“. Ове Јустинове речи би значиле да хришћани не трагају за одређеним увежбаним душевним стањем, већ за лично дејствовање Светог Духа у души и телу човека кроз живот у Цркви као Телу Христовом. Зато Атанасију без задршке поручује: „Твоје мишљење о мистици је потпуно правилно... Твоје мишљење о бесплодности философије у православној теологији несумњиво је потпуно исправно.“

Наредно писмо Аве Јустина је написано на „Први дан св. Божићњег поста“, 28/15. новембра 1966. године. Ава пише јеромонаху Атанасију: „Нека се и сав свет око нас претвори у пакао, но свака света врлина у души нашој јесте мали рај, са свима небеским радостима“. У писму изражава радост што се започело са штампањем Атанасијевог докторског рада и моли га да му набави, за потребе богослужења у манастиру Ћелије, Минеј на грчком језику. На основу писма се сазнаје да је јеромонах Атанасије у Грчкој стекао и духовну децу коју Ава Јустин од срца поздравља: „Много еванђелских поздрава и жеља твојој духовној деци и браћи... Све Вас у Господу воли и грли Ваш многогрешни отац Јустин.“

Следеће писмо Аве Јустина је написано пред Божић 1966. године и послато преко сестре Зои. Ава Јустин пише о човековој бесконачности: „Хтели ми или не, ми смо људи бесконачни у свакој нашој жељи. Свака наша жеља, ма куда кренула, креће у бескрајне бесконачности.“ Ове Јустинове речи би значиле да пошто човек тежи бесконачности, да не био отишао у погрешну бесконачност и да би овладао њима, потребно је да га Бог усмери на правилно кретање, односно прав(илн)о слављење, због чега Ава Јустин пише да се треба овако молити: „Господе, мисао моју Твојим смирењем огради“. Он даље пише јеромонаху Атанасију да је био у праву када је из Грчке послао писмо у којем исказао своје закључке о човеку: „Чедо моје мило, по безброј пута у праву, када у последњем писму сву душу сабираш у овај закључак: „Мислим да је основни грех и свегрех мој, и човека, и демона уопште, да постави своју правду наспрам Бога и насупрот Бога... Вавилонске куле, и ништа друго, макар се оне звале и Рај и Вечност. Благо ономе ко тајну Христову прихвати. У њој ће наћи сву тајну Тројичног Бога о човеку.”“ Ава Јустин је своје смиреноумље у писмима Атанасију показивао и на тај начин што је имао један посебан захтев према Атанасију и Ристи Радовићу (монаху Амфилохију): „Тебе молим, и твога христочежњивог брата, све што дође од мене, проверавајте строго Светим Оцима“. У овом писму Јустин је молио два своја ученика да што пре науче грчком језику монахињу Антонину из манастира Ћелије. Она је у Атини боравила да би научила „византијски“ иконопис. Опет преко Атанасија шаље поздраве проф. Кармирису и о. Георгију Флоровском и Атанасија упућује да поново моли благослов Синода СПЦ за продужење боравка у Грчкој.

Наредно писмо Аве Јустина је од 27/14. фебруара 1967. године. Јеромонаху Атанасију се захваљује на књизи о. Илије Мастројанопула коју му је послао из Грчке. Ава примећује сличност у труду тог грчког аутора, са оним што налази у делима Лоског, да се прикаже што мања разлика између Православља и западноевропских хуманизама. Ава Јустин не оправдава такве покушаје и пише Атанасију: „Проблем човека не може решити никакав човек, већ једино Богочовек, Васкрсли Богочовек, пошто се ту ради о свепроблему: о смрти и животу“. Тај први део писма је заправо увод у оно што Атанасију жели да каже у вези са молбом једног асистента са Богословског факултета у Атини: „Твоје Богојављенско писмо доставило ми је жељу твог пријатеља, асистента на Теолошком Факултету Атинском, да напишем чланак о Ватик. концилу за тај Зборник који би се штампао на немачком. У недоумици сам шта да радим... Мој радикализам у том погледу одударао би (бар тако ми априори изгледа) од свега у том Зборнику.“

Следеће писмо Аве Јустина је написано на 16. марта 1967. године на Чисти Четвртак. Ава пише да његов чланак о Другом ватиканском концилу који се завршио две године раније, не може се мењати, али да јеромонах Атанасије и монах Амфилохије могу додавати напомене: „Зато се ништа не може мењати, изостављати, додавати. Само вас двојица са братом можете изоставити, ако што нађете да треба изоставити, или што као објашњење додати.“ Ава Јустин пише Атанасију да му је веома стало до његовог и Амфилохијевог мишљења о чланку и поручује им да га напишу: „искрено, слободно, непристрасно, светоотачки објективно и бескомпромисно“. Јавља им и да их поздравља о. Артемије који је још увек предавач у Богословији у Крки и да би и он желео да дође у Атину да докторира. Ава пише да верује да ће и њему Господ отворити такав пут. А све оне који би да се школују и уче богословљу, долазећи до степена звања доктора теологије, упозорава: „Православни богослови, не познавајући Свете Оце, обично се отисну у хуманистички рационализам, који хара и разара сваки ум који се молитвено и смиреноумно не држи Светих Отаца као богомудрих вођа у свима еванђелским и црквеним проблемима“. Ава Јустин изражава радост што Атанасија и Амфилохија у Грчкој позивају да држе предавања о животу у Цркви и да понуде одговоре на поједине црквене проблеме. Саветује их да узму такав подвиг на себе и да прихвате и обраде те теме и да им помоћ од Господа неће изостати. Ава преко писма Атанасију шаље поздраве теологу Панајотису Неласу и не може да сакрије одушевљење због икона које му је Атанасије послао из Грчке: „Увек неизмерно хвала на дивним небозрачним иконицама. Како све то мирише оним византијским светим миомирисним миром. У пуноћи смо га први пут осетили кроз Светога Саву. Да га и данас са усхићењем у пуноћи осећамо у Светом Симеону Новом Богослову, у Светом Григорију Палами, у Светом Никодиму Агиориту, у Светом Нектарију Егинском ми — вечни дужници светој Византији за све вечне вредности које имамо у нашој историји, и у нашим душама.“

Следеће писмо Аве Јустина је написано 15/2. маја 1967. године „На Св. Атанас[ија] Вел[иког]“. Пошто је коначно дошао дан када је јеромонах Атанасије одбранио докторски рад, Ава Јустин пише: „Сви смо овде неизмерно радосни, и бескрајно Господу захвални, што је о. Атанасије докторирао, и то ἄριστα. Сада — азил (?). Извести то са смиреношћу: жеђ за изучавањем Светих Отаца“. Ава поново изражава жељу, да након боравка у Грчкој, што би значило тек након Амфилохијеве одбране доктората, њих двојица, Атанасије и Амфилохије, пређу у Париз: „Да продужите и један и други са студијама у Паризу — Акад[емији] Св. Сергија, по обављеном послу докторантском. Али у договору међу собом: кад и како.“ Даље у писму Ава Јустин пише колико је одушевљен дисертацијом јеромонаха др Атанасија Јевтића: „Два примерка дисертације из Атине добио сам поштом, као и дописницу о положеном испиту. Прочитао дисертацију са изузетним дивљењем, и пре неки дан послао ти дописницу, са оваквом оценом: Све је најизврсније. Ово је највеће и најзначајније богословско дело у Српској Прав[ославној] Цркви од како постоји Српска Црква.“ На крају писма Атанасију, у додатку писму, Ава Јустин шаље откуцано писмо Синода СПЦ од 19. марта 1967. године упућено свим Епископима СПЦ поводом одлуке америчких судова о српском црквеном Расколу: да не признају поделу Епархије Америчко-канадске на три Епархије. Ава уз велики бол у срцу пише Атанасију о том тешком проблему Цркве и начину на који је Сабор СПЦ покушао то да реши: „Изабрали Еп. Саву на место †Ластавице. — Сигурно по жељи Удбе, еда би се несрећни Срби и даље верски клали широм света. — Молите се, молите се, молите се за јадну Српску Цркву и још јаднији Српски народ.“

Наредно писмо Аве Јустина је написано на Петровдан 1967. године. Ава Јустин пише јеромонаху Атанасију мишљење о његовом докторском раду: „А ево и сада неколико речи о дисертацији. Прочитао сам је врло пажљиво сву. Од почетка до краја сва је еванђелски дијамант. У историји Српске Цркве то је најлепша и најскупоценија дијамантска грађевина Православне вере, и најдивнија химна Богочовеку Господу Христу.“ Јавља да је монахиња Антонина дошла у манастир Ћелије и донела лепоту и дубину византијске иконографије. Атанасија саветује да се обрати Синоду СПЦ за добијање благослова да након успешно одбрањеног докторског рада остане у Грчкој како би изучавао живот и дела Светих Отаца због касније велике духовне користи за српску Цркву: „То би за нашу јадну Цркву било од огромне користи. Ту корист осетиће и далека српска поколења.“ Ава Јустин даље пише да истовремено ради на томе да Атанасије и Амфилохије пређу касније у Париз и да је зато тражио од Атанасија да два примерка своје дисертације пошаље Павлу Евдокимову који је професор у Паризу. Помиње да је писао Софији Михајловој Зернов како је јавила да има изгледа да Атанасије добије смештај у Паризу: „Мислим да ће у Сергијевском Подворју бити врло ради ако отац Атанасије дође овде“. Ава Јустин у писму похваљује младог теолога Зизиуласа: „Млади Зизиулас је врло интересантан и дубок: има светоотачке замахе и захвате и доживљаје. Много је светог апостолског квасца у њему. Његова теза: о Св. Евхаристији — и чланак: препуни су православне мудрости и богомудрости. Његово Христоосећање је животворно, препуно бесмртног Христољубља. А то младог човека израђује у светоотачког подвижника. О њему, ти си ми још марта месеца писао да је болешљив; и од 16. III. ми се овде молимо за његово оздрављење. Како је сада са здрављем? Много ми га поздрави. Нека се и даље труди да буде достојан ученик свог великог учитеља — о. Г. Флоровског. И награда му од Бога неће пропасти ни у овом ни у оном свету.“ Ава пише Атанасију о својим утисцима о чланку Христа Јанараса: „Чланак Ἰανναράς-а: „О јеретичкој Ортодоксији” веома је интересантан; има у њему много прозрења у савремени апокалипсис европске цивилизације... Млади писац има богате духовне руде у себи, које могу касније заблистати на велику корист православном свету.“ Након тога у писму Ава Јустин пише Атанасију и Амфилохију да се држе мудре молитве и разумног поста и саветује их: „Један другога смирено и молитвено исправљајте у вашем христочежњивом идењу“. Ава уз то показује и велико смирење пред својом духовном децом пошто их моли да се они моле за њега иако он то, како каже, не заслужује. На крају писма изражава радост што ће им доћи о. Артемије и остати као гост дуже време. Али, не може се занемарити да у писму Ава Јустин изражава жаљење због хиротоније (епископа) Лаврентија: „Од 16. ов. месеца после хиротоније о. Лаврентија, кога необично жалим због тога“.

Следеће писмо Аве Јустина је од 23/10. августа 1967. године. Ава Јустин пише да је Атанасијев брат Слободан оздравио. Изражава радост што је ту и о. Артемије: „Он нам сваки дан и служи, акумулирајући у себи животворну евхаристичну благодат“. Атанасију и Амфилохију пише колико је важно изучавати дела Светих Отаца: „Студирање Светих Отаца не остављајте. То нека Вам буде главније од најглавнијег. Студија о Св. Палами [Ристина] биће од огромне користи за све нас, и за све православне широм света. Као што је од огромне важности и докторска дисертација Ἐκκλη­σιολογία τοῦ Ἀπ. Παυλοῦ κατὰ τόν Ἁγ. Χρυσόστομον. А шта ће та дисертација значити за Српску Цркву, показаће будућност.“

Следеће писмо Аве Јустина је од 4. октобра 1967. године. У писму саветује јеромонаха Атанасија и монаха Амфилохија како да духовним трудом очувају своје духовно здравље: „Ум свој и срце чувати у небеском здрављу; оградити себе васцела пожаром молитве, да се у ум или у срце не увуче какав вирус сладострасног грехољубља“. Ава им даје благослов да када буду преводили његове текстове на грчки, да онда могу да врше „извесне измене, изостављања, или мала додавања“. У писму показује интересовање за богословску конференцију у Козани на којој ће њих двојица учествовати. Јеромонах Атанасије има и припремљен реферат за ту конференцију, а Ава Јустин о томе пише: „Посебно ме интересује, чедо моје о. Атанасије, твој реферат: „Δόγμα καὶ ἦθος εἰς τὴν Ὀρθόδοξον Παράδοσιν” (Догма и етос у Православном Предању)“. Даље у писму даје им благослов да могу слободно по свом нахођењу да бирају његове чланке и списе за превођење на било који језик. Пише и да се радује што су њих двојица отишли да се поклоне икони Пресвете Богородице на једном грчком острву: „Са потресним узбуђењем читамо у твом писму о вашем поклоничком путовању на острво Тинос ради поклоњења чудотворној икони Евангелистрији Мајке Божје“. Јавља им да је монахиња Антонина у манастиру Ћелије почела да слика иконе у духу иконописа православних Цркава из средњовековног периода пре почетка ропства под Турцима: „Надамо се у Господа да ће (мон. Антонина) помоћи да се у нас изврши иконописни ренесанс византијског духа.“

Наредно писмо Аве Јустина је написано 10. новембра / 28. октобра 1967. године на дан Св. Арсенија Сремца, Архиепископа Српског. На почетку писма Ава Јустин пише јеромонаху Атанасију поводом болног осећаја, који Атанасије има, објашњавајући да је то природан доживљај овог света за сваког хришћанина: „Туга твоја у овом свету и због овог света — сасвим је природна за хришћанина“. Објашњава му да код облагодаћених хришћана постоји „богочовечанска преоваплотљивост“ што доводи до интезивног осећаја бола и туге због палости и промашености овог света. Зато Ава Јустин наводи пример Св. Исака Сирина који је туговао: „Свети Исак Сирин плаче у сваком уплаканом оку, и тугује у сваком тужном срцу, и уздише у свакој грехомученој твари. У томе хришћани су само добровољни ученици Утешитеља Благог... То је стил нашег хришћанског живљења у свету греха и смрти...“ Ава пише да туга због овог света долази тако што Дух Свети облагодаћује хришћанина да искањем и врлинама тражи Христа као извор живота свему свету: „А када га кроз свете врлине Дух Свети испуни благодаћу, тада он постаје добровољни роб козмичке светуге, туге свих људи и свих твари, и свесрдно се моли уздисањем неисказаним [Рм.8,26] за сваку твар“. Ава Јустин се захваљује Атанасију што му пише о боравку на Патмосу и поновном сусрету са старцем Амфилохијем. Себе сматра недостојним што се старац Амфилохије моли за њега. Даље пише Атанасију колико је одушевљен његовим рефератом који је представио на богословској конференцији у Козани: „Твоје предавање „Δόγμα καὶ ἦθος” по свему је изврсно, потпуно светоотачко, и до револуционарности ново.“ Атанасија обавештава да су му поштом стигле две књиге од Христа Јанараса за кога треба рећи да је касније постао веома познат и признат православни теолог и мислилац: „Октобра 11. стиже ми поштом пошиљка од г. Христа Јанараса његове две књиге: „Ἡ θεολογία τῆς ἀπουσίας…”, и: „Ἡ κρίση τῆς προφητείας”... Свом душом треба да прихватиш предлог о. Илије односно Духовне Академије.“

Следеће писмо Аве Јустина је написано на дан Св. Елефтерија 1967. године. Ава Јустин  одговара јеромонаху Атанасију у вези са Другим ватиканским концилом, пошто је Атанасије промене које покреће тај концил у Римокатоличкој цркви упоредио са славенофилским покретом са почетка двадесетог века: „Што се тиче критичке примедбе да је то исто што и Славенофили, одговорио бих: Славенофили су писали у дане медених месеци многоглавог европског позитивизма и научног илузионизма“. Ава Јустин даље у писму објашњава да је концилом потврђено све што су на западу Европе стварали као нове погледе на свет, који су се током векова смењивали и доносили све трагичније последице по човека: „Ватикан се запрепастио, збунио и уплашио, зато и похитао да „саборски” објасни Европина еванђеља, и саборски поново потврди папску непогрешивост... Концилом се папа ставио на чело европског Апокалипсиса.“ За Аву Јустина је европски човек „непогрешиво“, односно охоло разорио у себи божански центар због чега се у човеку и друштву Европе роје нове катастрофе. Излаз томе Ава Јустин види у покајању: „Свему томе нигде краја сем у враћању Богочовеку Христу кроз свесмирено покајање европско“. Након тога Ава помиње Зизиуласа и групу младих теолога око њега који читајући списе Аве Јустина препознају теохуманизам, који се базира на Очовечењу Сина Божијег, као основну црту хришћанског одговора на друштвена превирања и философска лутања. Ава пише о Зизиуласу: „О, како бих волео да се обретем у средини тих неболетних теолога тамошњих, младих ревнитеља Истине=Свеистине, и заједно с њима симфонијски осетим и саосетим грандиозну византијску мисао= =богомисао, свету и богоцентричну.“ На крају писма Ава Јустин изражава захвалност Јанарасу и одушевљеност због његових књига које је добио и прочитао: „Добих две књижице од драгог Χρήστου Γιανναρᾶ: Ἡ κρίση τῆς προφητείας, и 2) Ἡ θεολογία τῆς Ἀπουσίας καὶ τῆς ἀγνωσίας τοῦ Θεοῦ. — Много, много му хвала! Благи Господ га наградио непресушном богомудрошћу.“

Наредно писмо Аве Јустина је од 24/11. јануара 1968. године. Ава Јустин пише Атанасију да заједно са Амфилохијем могу слободно, било опширно, било у сажетом облику, да додају у Житија Светих име и живот неког Светитеља о којем Ава Јустин није писао. У писму помиње и о. Артемија који им је дошао за Божић да са њима у манастиру Ћелије буде десетак дана и да служи. Ава пише да је о. Артемије за то време два пута беседио током служби и да су беседе биле изврсне. И за о. Артемија се моли да му Господ отвори пут да оде у Атину на докторске студије.

Следеће писмо Аве Јустин је од 29. фебруара 1968. године. Ава Јустин прави осврт на римокатолицизам. У писму јеромонаху Атанасију користи снажне изразе који не треба због своје снаге да нам скрену пажњу са своје прецизности. Ава Јустин пре свега мисли на погрешне догмате римокатолицизма и самим тим и на погрешан приступ хришћанској вери. Дефиниције вере и начини приступања вери могу бити услед самовоље чисто људски продукт, уместо да буде Богочовечански пут на којем влада сарадња људске воље и смирено следовање Божанској вољи. Мало даље у писму Ава Јустин пише ко је Црква: „А Црква је сâм Богочовек Христос у свој пуноћи Своје Богочовечанске Ипостаси“. Дакле проблем Цркве не разматра у овом писму детаљно еклисиолошки, већ само у смислу погрешних догмата којим се већ вековима води тако велика и чланством многобројна верска заједница која себе представља хришћанском и црквом. Ава Јустин тиме истиче суштински значај истинитости догмата хришћанске вере.

Наредно писмо Аве Јустина је од 18. марта 1968. године. Ава пише Атанасију да монах Амфилохије не треба да жури око рукоположења: „Мишљења сам да са рукоположењем треба причекати“. Додаје да ће касније опширније писати о томе зашто тако мисли о рукоположењу. Помиње и двојицу студената Богословског факултета који су дошли код њега у манастир Ћелије: „Поред Добрије овде су нам студенти: о. Јован [Радосављевић] и Мирко [Буловић].“ На крају писма најављује да ће се ускоро, на Благовести, Мирко Буловић замонашити и добити име Иринеј.

Следеће писмо Аве Јустина је од 28. марта 1968. године. Ава Јустин пише јеромонаху Атанасију да на питање о исповести брачника које мучи Атанасија може само одговорити да се треба држати речи о браку из Јеванђеља и из посланица апостола Павла. Ава о том проблему закључује: „Треба у свему томе имати на уму свету философију брака пресветог и премудрог Апостола који је сабира и своди на велику еклисиолошко-богочовечанску Тајну: „Тајна је ово велика; а ја говорим за Христа и за Цркву” (Еф.5,32). Огрешење о ову свету тајну, и у њој свету истину, има еванђелског лека. То је покајање, и све свете врлине које га прате.“ Ава Јустин подсећа да ће се ускоро, на Благовести, замонашити Мирко Буловић и најављује да ће монашење бити у манастиру Ћелије, те моли Атанасија и Амфилохија да се моле за Мирка, будућег монаха Иринеја. Још их моли да се потруде да у Грчкој пронађу икону Св. Иринеја Лионског, да би је монахиња Антонина искористила као узор да наслика икону Св. Иринеја. То би била икона за младог монаха Иринеја Буловића. Пошто је то време било крајем марта, Ава Јустин пише и о приближавању Васкрса и о величини прослављања Васкрса у Цркви: „Дани козмичке радости наилазе“.

Наредно писмо Аве Јустина је написано на „Трећи дан Ускрса“ 1968. године. Ава Јустин пише јеромонаху Атанасију, да иако се нагло повећао број његове духовне деце, да то не сме да га омета у изучавању дела Светих Отаца. Ава помиње и Василику, студенткињу медицине, која размишља о монашком животу. Са њом су разговарале сестре манастира Ћелије, док јој је Ава Јустин саветовао да најпре заврши факултет. На крају писма налази се додатак писму који је написао о. Артемије. Артемије се жали на Еп. Стефана који не жели да га пусти да оде на докторске студије, већ му обећава благослов за то тек када Атанасије буде дошао на Артемијево место наставника у Богословији у манастиру Крка. Артемије јавља да у СПЦ већина осуђује Атанасијев и Амфилохијев боравак на докторским студијама у Атини, јер сматрају да они тамо траће време уместо да у својој земљи буду на помоћи Цркви. Атанасијев и Амфилохијев труд око изучавања дела Светих Отаца, како пише о. Артемије, у СПЦ виде као „нељубав“ и „незахвалност“ према Цркви.

Следеће писмо Аве Јустина је од 27. маја 1968. године. Ава Јустин пише Атанасију да је веома заинтереован за Атанасијев рад о Св. Симеону Новом Богослову. Ава пише да га је веома обрадовало што су се Атанасије и Амфилохије у Атини упознали и спријатељили са касније веома признатим  професором патрологије о. Јованом Мајендорфом: „Веома се радујем вашем познанству и пријатељству еванђелском са врлом браћом Русима, Алексејем и Олгом, преко њихове ћерке попадије и са о. Јованом [Мејендорфом].“ Ава пише да је из Париза добио једну студију о Флоровском и да га радује што римокатолици веома цене „светоотачки подвиг“ о. Георгија Флоровског. Помиње и монаха Иринеја Буловића да се заједно са о. Јованом Радосављевићем „добро подвизава“. Даље у писму похваљује Атанасија и Амфилохија што су Јустинову „Гносеологију Св. Исака Сирина, по примерак, послали у Париз, о. Флоровском и осталима којима треба“. Након тога Ава Јустин наглашава у писму: „Моја је највећа радост: осећати и знати да деца моја „ходе у Истини” [2Јн.4].“ На крају писма потврђује Атанасијево мишљење о предавању др Нисиотиса: „Хвала ти много на извештају о предавању Dr Нисиотиса. Осетио сам га прелиставајући његове књиге што си ми послао. Твој став у дискусији са њим потпуно је исправан и дубоко светоотачки. Поведен, и заведен, философским фатаморганама, човек се сав поломи по лединама и урвинама и безизлазима беспомоћних философија по човеку.“

Следеће писмо Аве Јустина је од 17. јуна 1968. године. Захваљује се Епископу кефалонијском Прокопију зато што се стара о Атанасију и Амфилохију. Ава Јустин пише Атанасију да ће бити захвалан ако му Атанасије пошаље своје предавање о његовој (Јустиновој) еклисиологији које ће бити одржано у Удружењу теолога. На крају писма Ава поручује да студенти Богослoвског факултета Иринеј Буловић и Јован Радосаљевић тренутно полажу испите на факултету, али да ће по окончању јунских испитних обавеза доћи код њих у Атину.

Наредно писмо Аве Јустина је од 20/7. јула 1968. године. Ава Јустин пише јеромонаху Атанасију да очекује да му од њега стигну иконе свих светих из Грчке пошто заједнички раде на писању Житија Светих, па би требало да се уз текстове о Светитељима нађу и одговорајуће иконе: „А то би било неизрециво богатство, нарочито за нашег иконописца, м. Антонину. Хвала ти много што преводиш она Житија којих нема у нашим Житијима.“ Ава се интересује за предавање које је о његовом виђењу еклисиологије Атанасије одржао на богословској конференцији: „Много ме интересује предавање које си држао о Еклисиологији твога Старца на скупу младих теолога“. Осим тог учешћа на конференцији младих теолога Ава Јустин жели да сазна о Атанасијевом и Амфилохијевом предавањима и на другим богословским скуповима и сусретима: „Исто тако, веома ме интересује ваш рад на вашем скупу крајем августа на Криту.“ Остало је забележено да је Амфилохије на критској богословској конференцији говорио веома надахнуто „као Аљоша код Достојевскога“ (врло брзо после тога рукоположен за јеромонаха) Даље у писму поручује да Амфилохије мора на првом месту да има у виду обавезе око докторских студија, али да је добро што постоји сарадња са младим грчким теолозима: „Што се тиче његове сарадње на новом часопису који тамо покрећу млади теолози, мислим ово добро је сарађивати на свему еванђелски, православно конструктивном и саборно целисходном“.

Следеће писмо Аве Јустина је од  4. септембра / 22. августа 1968. године. Ава пише Атанасију о значају богословља за живот хришћана, односно за живот Цркве: „Само вођени и руковођени Светим Оцима ми ћемо са сигурношћу ићи путем Христовим кроз прашуму савремених антихристовских збивања у овом свету“. Јавља и да је добио Атанасијево писмо са Свете Горе: „Ваше драго писмо из Свете Горе добих 8. VIII. Не сумњам да сте се тамо обогатили многим непропадљивим богатством.“ Ава Јустин реагује на одлуку епископа који су учествовали на епископској конференцији на Родосу да са неправославним хришћанима треба да се разговара „на равној нози“ као да и они представљају Цркву: „Врхунац издајства представља она бедна просјачка молбена одлука Родоске конференције родоских митроносних административаца: да се са јеретицима разговара „на равној нози”. Шта је то, ако не: или незналачко или циничко гажење васцелог Предања.“ Даље у писму пише Атанасију да му веома значе и да су му поучни Атанасијеви утисци са Свете Горе. Атанасију и Амфилохију поручује да је свестан да они превише времена троше у Грчкој на писању Житија Светих, а да је потребно да се највише посвете изучавању дела Светих Отаца и писању докторског рада: „Ваш посао око „Житија” је напоран и одузима Вам много времена; а и ја сада, радећи на Догматици [3], немам времена за тај посао; зато је најбоље да то оставимо за касније; а Ви радите свој посао ради кога сте тамо“.

Следећа писмо је дописница Аве Јустина јеромонаху Атанасију написана 22. септембра 1968. године. Ава Јустин исказује пуно поверење према Атанасију и даје му велики благослов: „Од мене ти благослов на све и за све што будеш радио о себи и на себи. У свима новим збивањима око нас, све што будеш решио, нека је Свеблагим Господом благословено. Све решавај сâм, по своме личном осећању и по својој христочежњивој савести.“

Следеће писмо Аве Јустина је од 24/11. септембра 1968. године. Ава Јустин пише Атанасију ко су људи: „Ми нисмо од овога света [Јн.15, 18; 17,14]. Већ с неба, од Тросунчаног Бога и Господа: жива тријадолошка икона Његова, бесмртна, богозрачна, богочежњива... Нама таквима дате су у Богочовечанском Телу Цркве све благодатне силе Пресвете Тројице, те сваки од нас може израдити из себе богочовечанско биће помоћу светих тајни и светих врлина. У свему човечанском тога бића Бог је увек на првом месту.“ Хвали проф. Кармириса и Митрополита Доионисија код којег је Атанасије боравио. Пошто је Атанасије био под утиском након сусрета са митрополитом, Ава Јустин даје коментар: „Врло су пријатне твоје речи о Впр. Митроп. Дионисију [Козанском]. Треба се богатити његовом византијском црквеношћу.“ Ава пише да се треба угледати на такве људе који су као живи светитељи, јер су „светитељи најоцрквењеније људске личности... Византија је у томе најраскошнији пример.“ Ава Јустин хвали и грчког теолога Зизиуласа због свог чланка поводом конференције у Упсали: „Врло ми је корисно казивање брата Зизиуласа о Упсалској Асамблеји. Хуманизам ма на ком плану, и ма у ком издању, увек завршава нихилизмом. Човеку, оваквом какав је, Богочовек је једини излаз из свих његових тешкоћа, из свих његових смрти, паклова, страхота, демонизама.“

Наредно писмо Аве Јустина је од 18. новембра 1968. године. Ава пише Атанасију да сачека са превођењем његове Догматике: „Што се тиче жеље оца Епифанија да се прихватиш превођења моје Догматике, сматрам да засад томе није време; главно је да на Западу изучите потребне европске језике и продужите са радом на Св. Оцима.“ На основу Атанасијевих утисака о Митрополиту Идре и Егине Јеротеју, Ава Јустин похваљује поменутог грчког епископа: „Све што ми пишеш о Преосв. Јеротеју [Митроп. Идре и Егине], сведочи да је он врло богомудар Владика“. Атанасију пише да остане у контакту са Епископом шабачким Јованом и да му редовно јавља где се налази и зашто ће боравити у Паризу.

Завршне напомене

Ава Јустин је свеправославни учитељ, богослов и светитељ. Његова писма показују колико је волео и старије и млађе теологе Православне Цркве широм света. Поштовао је и слушао искусног атинског професора и еклисиолога Јована Кармириса, али и великог о. Георгија Флоровског у Америци. Ценио је и руске професоре са Академије Св. Сергија у Паризу као што су о. Александар Шмеман, о. Јован Мајендорф, Павле Евдокимов, али је уважавао и ценио и млађе теологе који су се појављивали, који су касније постали познати, као нпр. митр. Јован Зизиулас и проф. Христо Јанарас. Преко њих је пратио савремене токове у Православљу. Имао је изврсну моћ расуђивања да право каже када неко из Цркве греши, као што се могло видети у писмима, а има и имена која је критиковао (која нећемо овде помињати). Дописивао се са великим духовницима као што су старац Амфилохије са Патмоса и старац Никанор, проигуман манастира Хиландар, а веома је уважавао архимандрита Епифанија из Атине. Подржавао је и помагао младе и талентоване богослове из Србије као што су Атанасије Јевтић, Амфилохије Радовић, Артемије Радосављевић, Иринеј Буловић, али је и неуморно сведочио о својим српским духовним претходницима као што је био владика Николај Велимировић.

Богословска утемељеност и плодоносност, молитвена висина, ширина и дубина, пастирска брига за студенте теологије, монахе и монахиње, као и за цео српски народ до којег није могао физички, већ молитвено доћи, због забране тајне полиције, показују архимандрита Јустина Поповића као духовног оца, односно Аву (Авва=тата=отац) српског народа у временима насиља државе над својим народом само због вере у васкрслог Христа. Ава Јустин је духовни путоказ ка Христу за многа времена која су доносила разне вихоре и непогоде на Србе, најпре овде на Балкану, али и где код да се у свету налазе.


Штампа