О истинској љубави, слободи и вечном животу

О истинској љубави, слободи и вечном животу

Опширни коментари на Свеске Достојевског [1863–1864]

Предавање одржано 1984. године за групу студената на катедри Електромагнетне теорије на Политехничком факултету у Ксантију


Достојевски је, 16. априла 1863. године, оставио забелешку поводом смрти своје прве жене, Марије Димитријевне Достојевски, која је дан раније умрла од туберкулозе. У тој забелешци он пише следеће: „Маша лежи положена на столу. Да ли ћемо се икада опет видети?” У наставку Достојевски пише, да заволети другог човека као самога себе, по заповести Христовој, није могуће. Само Христос је то могао, али Он је вечни идеал коме сваки човек тежи, и по закону природе, треба да тежи.

Међутим, након јављања Христа у телу, као идеала човека, постало је јасно да треба да се догоди потпуни развој личности. На крају развоја, на крају узрастања, у тачки у којој човек долази до циља, требало би да пронађе, спозна и силом природе се увери да је најузвишенија могућа употреба његове личности, најузвишенија употреба пуноће раста и развоја његовог ја (ега), разбијање самог тог ја, предавање њега целог сваком човеку и свим људима, без резерве и ограничења. У томе је највећа срећа.

Закон ега се тако поистовећује са законом правог хуманизма, праве човечности, где се его и сви други, иако међусобно изгледају као супротни крајеви, сједињују. Као да се и једно и друго — и его и сви остали — уништавају, да би у ствари достигли до пуноће и циља свога развоја, а то је Христов Рај.

Сва историја човечанства и историја сваког човека понаособ јесте узрастање и развој, борба и напредак, све док сви не стигну до циља. Међутим, ако је то крајњи циљ човечанства и ако, пошто достигне тај циљ, више се не буде развијао и борио, онда изгледа неће ни бити разлога да човечанство даље живи. Изгледа да човек, када достигне тај циљ, завршава своје присуство на земљи. Из тога се види да се човек на земљи налази у узрастању, у развоју. Према томе, човек није довршено биће, али је ипак пролазно, или боље, у пролазу.

Било би бесмислено и незамисливо да се човек, успевши и достигавши тај велики циљ, угаси и нестане. Другим речима, бесмислено је да човек достигне циљ, и да надаље не живи. Према томе, јасно је да ће Будући Живот бити живот у Рају. Какав ће то живот бити, на ком месту, на којој планети, у ком средишту? Да ли ће то бити у неком коначном средишту? У некој општој свеобухватној синтези? У Богу?

Ми то не знамо. О будућој природи, о Будућем Веку, ми знамо веома мало. Не знамо поуздано ни да ли ћемо се називати људима. Оно мало што знамо, унапред нам је открио и насликао Христос. Он, крајњи и Велики Идеал човечанства, Који, иако идеал, дошао је нама по закону наше историје — у телу.

Обележје будуће природе људи је оно што је Христос рекао — да се неће женити ни удавати, него ће живети као Анђели Божји (Мт. 22, 30). То обележје има више значења. Неће се женити ни удавати, јер неће бити разлога за то, с обзиром на то да неће бити потребе да се развијају и кроз пород стижу до циља.

Разлог због кога се људи жене и удају, јесте да би имали порода који би наставио њихово узрастање. (Достојевски овде има на уму прогресивни ток човечанства и верује да ће на крају људи достићи идеал). Зло би било ако би смрт имала последњу реч. Ако сви претходни људи умиру и нестају, па чак и они који су успели да се њихов его сједини са свима другима, тада не би имало смисла да човечанство, развијајући се, достигне циљ.

Међутим, тај успех у напредовању бива кроз генерације које произлазе из брака. Дакле, у Будућем Животу неће бити разлога за брак. За то постоји још један разлог. Брак, као да је удаљавање од савршеног хуманизма. Супружници, као да се удаљавају, изолују, и у њима остаје мало простора да би се посветили другима. На тај начин, породица јесте закон природе, али је и нешто егоистично у стању у коме се човек налази.

Породица је, наравно, највећа и најсветија ствар за човека на земљи, јер кроз брак човек и човечанство напредују, и преко генерација потомака достижу крајњи циљ. У исто време, међутим, по закону људске природе, зарад крајњег идеала, човек треба да се одрекне те велике и свете ствари, то јест брака. Тако, по овом питању постоји подељеност мишљења.

Одбацујући Хришћанство, противници Хришћанства бивају изиграни следећом аргументацијом: Ако је хришћан­ство истинито, зашто није преовладало на земљи? Зашто људи и дан данас пате и нису браћа један другоме? Врло је јасно зашто. Зато што је оно о чему Хришћанство говори идеал будућег, коначног, Есхатолошког човековог живота, док је на земљи човек у пролазном стадијуму. Идеал Хришћанства биће остварен када се достигне циљ; када човек, у складу са законима своје природе, доживи препород у другу природу, где неће бити брака.

Сâм Христос проповедао је Своје учење као идеал, и Сâм је рекао да ће до краја света уследити борба за развој и узрастање. Јер то је закон природе, закон живота на земљи; живота који се развија, расте и напредује, док ће тамо, на крају, у Другом животу, бити истинита егзистенција. Егзистенција која је пуна, испуњена — тамо где „времена више неће бити” (Откр. 10, 6).

Атеисти, који негирају Бога и Будући живот, спремни су да ово питање представе исувише људски, и ту је управо њихова грешка. Они не разумеју да је природа Божија супротна од природе човека. У складу са достигнућима науке, човек се од сложености креће ка синтези, од чињеница ка њиховом уопштавању и познању, док је Бог коначна синтеза све егзистенције, која се онда даје у сложености, у анализи. Уколико човек у овом животу још увек стварно није човек, каква ће бити његова природа после? На земљи то не можемо да разумемо, али можемо да предосетимо закон те будуће природе човека — и сваки човек појединачно и цело човечанство. Тај закон друге човекове природе, биће пуно сједињење и синтеза његовог ја (ега) са свима другима. Љуби све друге као себе. То је, међутим, на земљи немогуће, јер се супротставља закону развоја личности и достизања крајњег циља коме човек тежи.

Достојевски на овом месту хоће да каже да је предуслов за развој личности, на неки начин, њено одвајање од других. Не можеш да будеш у маси. У маси не постајеш ништа. Такав је био социјализам који је прокламовао масовност. Личност треба да се препозна, да се развија, да има вредност у односу на све друге личности. Њена вредност је да се увећава и препозна као личност, али када у томе успе, треба да се жртвује зарад свих других, као и сви други ради користи те једне личности. Тако ће она да се сједини са њима и стигне до пуноће и коначне потврде.

Зато, када противници Хришћанства кажу да оно што Хришћанство проповеда није идеалан закон, ми им одговарамо: Али јесте закон нашег Идеала, уколико се оствари у складу са свим оним што је Христос говорио. На крају, све зависи од тога да ли прихватамо Христа као коначни Идеал на земљи. Другим речима, све зависи од сâме вере у Христа. Када једном поверујеш у Христа, верујеш и да ћемо живети вечно. Ипак, поставља се питање — хоће ли у следећем животу постојати свако ја (его)? Јер, кажу, човеково ја (его) умире и у потпуности се разлаже.

Као прво, ми већ овде на земљи знамо да не умире цео човек. Јер, по самој природи, он себе предаје своме сину, преноси му један део своје личности. Као друго, у моралном погледу остаје његова успомена код људи (Достојевски каже да је веома важно да, када служимо Помен, певамо Вјечнаја пам­јат).

Другим речима, делом своје личности, која је раније живела на земљи, тај човек улази у даљи развој човечанства. Ми видимо успомену на велике људе, људе који су унапредили човечанство, као што, наравно, видимо и успомену на злочинце. Човек сматра великим благословом и срећом када личи на велике људе, чији спомен остаје. То значи да део природе тих људи улази и телесно — преко њихове деце, и душевно — преко других људи, у даљи пут човечанства. Према томе, не умире цео човек.

Христос је цео ушао у човечанство, а Истинити човек тежи да се преобрази у Христово ја (его), као у свој Идеал. Када у томе успе, видеће да и он и сви други, још овде на земљи, достижу свој циљ, јер су ушли у синтезу своје коначне природе, то јест у Христа (Христос је, као што видите, као општа, Саборна Личност у коју сви други улазе). Зато је Христова природа сложена (Богочовечанска, како би Свети Оци и Св. Отац Јустин рекли). Јер је природа Божја.

То значи да је он одсјај Божји на земљи, то јест одсјај Божји у људском телу. С обзиром на то да ће постојати сва та ја (его) и свако ја понаособ, како ће свако ја васкрснути у ту општу синтезу? То тешко можемо замислити. У сваком случају, јасно је да ће оно што живи и не умире бити исказано у његовом коначном циљу, када тај циљ буде достигнут. Према томе свако ја ће оживети, васкрснути и ући у сложени Вечни Живот.

Бићемо личности, не престајући да се сједињујемо, не престајући да се стапамо са другима — и Личности, и сједињени са другима. Мада, то сједињење неће значити нестајање, јер ћемо постојати, али на различитим местима и у различитим уређењима. Тако је Христос рекао: У дому Оца Мо­га, станови су многи (Јн. 14, 2). Тамо ће сви бити свесни себе самих и свих других и живеће вечно.

Како ће то бити, у ком облику, у којој природи, човеку је то тешко да схвати. Према томе, човек на земљи тежи ка свом идеалу, који је супротан његовој природи. (Достојевски овде подразумева овдашњу човекову природу, која као личност треба да се брани, да се чува да се не би разлила у маси).

Када, међутим, човек и поред тога испуњава тај циљ, његово ја се поистовећује са другима и умире зарад других. То значи да волиш другог. То ће се коначно остварити у Вечном Животу. Када човек овде на земљи не испуњава закон тежње ка идеалу, односно не жртвује се, са љубављу, за друге људе или за једног конкретног човека (на пример, Маша и ја), тада осећа да страда. То стање, човек је назвао грех.

Пошто обично не остварује тежњу ка идеалу, неопходно је да човек осећа да страда на земљи. На тај начин он некако уравнотежује свој живот. С друге стране, живот се уравнотежује жртвом коју даје, покушавајући да оствари свој идеал на земљи, чиме припрема рајско стање. То је равнотежа на земљи, јер у супротном, земља би била незамислива и бесмислена.

Док је учење материјалиста општа инертност и механизам материје, што значи смрт, насупрот њему налази се учење истините философије, Хришћанске, и оно представља укидање инертности. То је мисао да је центар и синтеза универзума, чак и спољашњег облика материје, у Богу, то јест у Вечном Животу. То је написао Достојевски.

*

Овакво размишљање Достојевског веома је сложено, уколико узмемо у обзир да је записано 1864, тек неколико година пошто је изашао из затвора, и реч је о фази када се његова космотеорија (његов поглед на свет) суштински мења у односу на првобитну, чији је идеал спасење ега сваког човека и свих људи, што није одбацио до краја свог живота. Тај првобитни идеал — да сви треба да се спасу — пронашао је Достојевски у Хришћанству, а не у социјализму, јер социјализам је то узео од Хришћанства, направивши, међутим, грешку — тиме што је укидао личност.

Достојевски изнова проналази Личносност (персоналност) и тада покушава да реши проблем Личности и целокупне заједнице људи. Како да се сједине, будући да изгледају међусобно супротни? Заиста, чуо сам од добрих социолога да је главни поблем како да особа и друштво пронађу решење међусобног односа. Достојевски га проналази у хришћанском парадоксу смрти. Да би задобио живот, его треба да се развија, како не би био безлични део масе — што се настоји у социјализму — али исправан развој ега јесте да стигне до пожртвованости, да се жртвује и умре, како би васкрсао и сјединио се са другима. Умирући его проналази свој прави живот, то јест своје Васкрсење.

Из овога разумемо зашто је Достојевски на почетку Бра­ ће Карамазов ставио Христову реченицу: Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, неће дати плода, а ако умре, род многи доноси (в. Јн. 11, 24). Заиста је парадокс што Достојевски у Свескама започиње реченицом: „Волети другога као себе није могуће”, и не само да није могуће, него је и супротно природи човека, супротно природи његовог развоја. Да би се његов его развио, треба да живи, да опстане, да се одржи. Међутим, да би се то заиста остварило, човек треба да дође до тога да схвати да је неопходно да умре, да се жртвује, како би после тога пронашао себе васкрслог.

Достојевски исто каже и за брак. Брак, као да је удаљавање од коначног циља, јер се двоје скупљају и ограничавају, немајући много простора за друге. Међутим, то је закон природе. Без брака, човечанство се не би кроз потомке развијало, не би било напредовања, и не би се стварале Личности. Уколико се брак на прави начин развија и људи уче узајамно да се воле и жртвују, они у браку предокушају коначни идеал, а то је сједињење једног са свима и свих са сваким појединцем. Тада ће коначно брак да нестане, и зато је Христос наговестио да ће на небу људи бити као анђели, који се неће женити ни удавати.

Достојевски то не посматра у моралном смислу, него у смислу суштинске природе човека, то јест, христолошки гледано — да је човек жртва за другог и сједињење са другим. Рекао бих да је то (ако смо кадри да схватимо не одлазећи у поједнострањења) једно социјалистичко тумачење човека, али социјалистичко у првобитном значењу, или као што су рекли Флоровски и Бахтин (један веома добар тумач Достојевског) једно еклисиолошко (Христо-еклисиолошко) тумачење човека. Достојевски човека не види другачије, осим као Цркву која је Тајна — Христос у нама, и ми у Христу.

Бахтин је рекао да када бисмо имали могућност да кроз неку лупу погледамо Достојевског и обухватимо све његове теме, читав спектар његових идеја, видели бисмо да је ту и Црква. Али Црква као Сâм сложени и сабирајући (синтетизирајући) Христос. То је карактеристичан светоотачки израз — Сложена Ипостас Једнога Христа. Сложена због две природе Христове — Божанске и човечанске — кажу Свети Оци.

Достојевски Христа назива синтетизирајућа природа, и то је грешка у односу на природу, али он свакако мисли на Личност Христову и каже природа услед теолошке непрецизности. Он подразумева Цркву као Тело Христово, као братство синова Божијих у Јединородном Сину Његовом. Зато, када је на крају живота говорио о руском социјализму, мислио је на Православље, на Цркву.

Неки су мислили да се враћа својим старим идејама — социјализму, али он никад није одбацио оно исправно што је социјализам тражио (=Црква као заједница свих у Христу), с тим што је то тражио на погрешном путу. Исправно је да се сви спасу, а не свако засебно. То исправно, међутим, оствариво је у Цркви, јер Црква ствара Личност и негује сједињење са другима. Наравно, Достојевски то усмерава на дијалектички пут — достижући, дакле, нешто, достижеш га да би га жртвовао. Нешто умире, управо да би изнова оживело и нашло се тамо где се губи; да се изнова нађе у својој пуноћи, и без пређашњих опасности изолације, егоизма, итд.

Значајно је што је те речи написао дан по смрти жене коју је много волео. На основу односа који је имао са женом, али и са другим људима, касније пише прелепу новелу Кротка.

Ово његово схватање помало је социјалистичко, или пре еклисиолошко, наравно и поетско, књижевно — ту нема поговора — али нико не може да каже да Достојевски тиме издаје суштинске ствари из Хришћанства. За тадашње време и у толикој мери конзервативно Православље, он је можда исувише апстрактан, исувише идеалистичан, али оваквим својим сагледавањем он ипак у потпуности одговара на најисправније и најдубље тежње човечанства, док је у социјализму хтео да каже нешто ново, али није успевао — јер је тамо недостајао Христос.

Достојевски обухвата све њихове теме, одузимајући им хуманизам, али дајући им много више. То је величанствено, и мислим да је у томе сав Достојевски. Привукао га је социјализам, постао је социјалиста, и никада после није издао своја убеђења, зато што је у социјализму видео да људи траже нешто аутентично, суштинско — заједницу личности у љубави — у Христу. Не, дакле, зато што га Хришћанство није задовољавало. Хришћанство га је пре свега формирало као Личност, али у дечијем узрасту. Сâм каже да је његов отац читао Јеванђеље. Међутим, Хришћанство је доживљавао као дубока душа, интуитивно, не рационално.

Када је, међутим, дошао социјализам, он је у једној интелектуалној и интелектуалистичкој сфери одговорио на њега. Касније, када се вратио Хришћанству, веома лако је Хришћанство повезао са социјализмом, јер у самом социјализму је пронашао основе које су потицале из Хришћанства. У Христу, он проналази и „социјалисту” и Бога. То је оно што је Отац Јустин у неколико својих књига о Достојевском рекао — да он Христа види као кључ човека, и за Бога и за човека, и за друштво и за универзум. Могло би се рећи да су ови елементи код Достојевског вероватно преузети од Светих Отаца.

Заиста, велика је мисао Отаца — и Максима и Кападокијаца са Григоријем Богословом — да је све у Христу савршено, да је Христос све у свему, „у свему Првенствујући”; макрочовек како каже Св. Максим, мислећи да је Христос универзум, али са Богом у средишту Цркве која сабира људе око Њега.

То што Отац Јустин каже, потиче првенствено од Апостола Павла и од Светих Отаца, али је он то пронашао код Достојевског исказано на један савремен и приступачан начин. Због тога Отац Јустин толико промовише Достојевског и одаје му похвалу. Приказује га, на основу Отаца, можда чак више православним него што он то јесте, мада се један такав текст не може другачије сагледати, јер је заиста изузетно репрезентативан.

Отац Јустин је, дакле, говорио хуманистима: Ми смо за Богочовека зато што смо за човека. Зизиулас је веома добро разумео зашто Отац Јустин удара на хуманизам, да би нагласио Теохуманизам. Зато што се бори за човека. Његов Христос није против човека, него је за човека, али он удара на оно што је лажно, на сурогат који хуманисти желе да подметну уместо оног што је суштинско.

Руси који су отишли у иностранство, били одушевљени Европом и видели шта су били изазови Европе, почели су потом да критикују Европејце: Ви сте мизерни, медиокри­тети. Отворили сте нам апетит за велика јела, а препору­чујете нам ништа, препоручујете нам ствари од којих се човек не може наситити.

Зато је Достојевски говорио да Св. Јован Богослов проналази све у томе да је Логос постао тело. Када је говорио Западњацима: Треба да вам дамо на­шег руског Христа, многи су мислили да је то национализам, шовинизам. Достојевски је, међутим, имао на уму размере Христа Кога је доживљавао и осећао простодушни Руски Православни народ, а не западњачког Христа, који је или романтичан, или као код француских социјалиста — добар мотив за човечност (хуманост).

Они од Христа преузимају Његово човекољубље, Његов хуманизам, као што је хуманизам код Волтера или Фуријеа. А Бјелински, још увек безбожник, учитељ Достојевског, учитељ идеологије левице, прихватао је Хришћанство, али самог Христа је вређао. Шта ћемо са тим? Чак је у једној фази говорио: Прихватамо Христа, али да знате — када би да­ нас живео, Он би био револуционар, пионир који би ишао напред да диже револуције и буде вођа социјализма!?

Изгледа да је Достојевски волео Христа јер је био детињаст, а волео је и Бјелинског, који га је одушевљавао својом личношћу, али и својим идејама. Кажу да се Достојевски секирао и црвенео када би Бјелински вређао Христа. Чак и пре него што је постао социјалиста, и као револуционар био ухапшен, у наставку и осуђен, почео је да се разликује од Бјелинског. Погодило се да се тај разлаз догодио у време када је Достојевски написао своје друго дело, под насловом Двојник.

Белински је тада почео да га критикује, говорећи за њега да уопште није геније, како су га хвалили када је објавио Јадне људе. Достојевског је испочетка то много погодило, јер је био веома амбициозан и осетљив, а и будући велики ум, није могао да буде индиферентан, али се уздржавао. Касније, последњих година свога живота, није више био тако осетљив.

Ипак, кажу да разлог због којег се удаљио од Бјелинског, није био само то што је био погођен и није се слагао са Бјелинским, јер га је овај понизио, него углавном то што је Достојевски ишао другим путем. Бјелински га је критиковао јер је Достојевски ишао психолошким путем. Јадног човека Бјелински схвата као жртву друштва, док га Достојевски сматра жртвом себе самог, да он сâм ствара свој свет.

Друштво може представљати изазов, може бити у мањој мери криво, али је проблем сâм човек. Достојевски проналази психолошке узроке, а не више друштвене, попут Бјелинског, јер Достојевски залази у човекову дубину и не задржава се на површини.

А окружење, коју улогу оно игра? Ту се већ Достојевски не слаже са Бјелинским, који је мислио да је одговорност на окружењу. Достојевски види окружење просто као изазов. Окружење игра неку улогу, али његова улога није апсолутна. Јер средина (окружење, среда) не ствара личност. Личност настаје из заједнице са Богом и другим личностима.

Јунак у Записима из подземља је личност, међутим, његова несрећа је била у томе што није желео да умре. Достигао је велику снагу личности, али није желео да умре. Пошто си успео да будеш личност, сада треба да умртвиш личност. Раскољников у Злочину и казни је велика личност. Он није превасходно преступник. Ствар није у томе што је преступио. Он је рекао да се личност може показати, пројавити у личности: Могу да постанем, на пример, Наполеон.

Кажу да су од Раскољиникова настала два каснија јунака: Мишкин у роману Идиот и Ставрогин у Злим дусима. Раскољников је у Злочину и казни остављен без решења, као недовршен. У кратком епилогу у Злочину и казни, само се отвара могућност да се покајао, али нико то не зна. Стручњаци се до данас нису сложили да ли је Раскољников позитиван или негативан лик.

Они који сматрају да је негативан, сматрају то јер мисле да се ни за шта није покајао. Кажу да је чињеница да није достигао свој циљ, с тим што из тога извлаче још и песимизам. Други кажу да га је Достојевски оставио на прагу покајања, и да се касније сигурно покајао. Било како било, Достојевски га је ту оставио. Али Раскољников каже: Сада се завршава логаритам (то јест рационализам на основу којег је убио „за добро”) и почиње живот (тј. истински живот).

За њим настављају друга два лика. Много напреднији је Ставрогин, који је демонски јак и има групу ученика. Сви трче око њега: и Шатов и Кирилов. Ставрогин је одведен до обоготворења, али и до безизлаза. На крају ће извршити самоубиство, али је пут личности уздигао до висина. Кажу да он спада међу најјаче личности међу ликовима Достојевског. Ту су, наравно, и друга два лика: Шатов који је једна страна Ставрогина, и Кирилов који је друга страна.

Кирилов каже да човек треба да се убије да би успео да постане бог; да превазиђе ограничења која га спречавају. Шатов је, на неки начин, славофил, верује у народ, у снагу Руског народа, односно у социјализам у којем народ може да буде постављен у први план. Карактеристично је да обојица представљају идеје Достојевског, углавном Шатов. У неком тренутку Ставрогин га пита: Зар ти верујеш? А Шатов одговара: Верујем у руски народ. Ставрогин наставља: Верујеш ли у Бога? Шатов му одговара: Повероваћу.

Лик Мишкина у Идиоту развија се другачије. Јака је личност, али је одведен на другу страну, до другачијег концепта, другачијег обличја. Он треба да се жртвује, да умре, да испразни себе (ἐκκενώσεῖ). Заиста, он је таква личност — понижена, умртвљена. Али је веома симпатичан. Он све привлачи и сви се врте око њега. У њему виде човека љубави. Ставрогин је постао велика личност, али није умро. Мишкин, међутим, умире. Ипак, не види се да васкрсава.

Зато кажу да Мишкин у Идиоту, у том погледу, није савршена личност. Важно је, ипак, то што га је Достојевски довео до суштинског корака напред и што верује у васкрсење. Кажу да је Достојевски требало да одведе неког од својих јунака у том правцу, ка васкрсењу. У Житију великог грешника, делу које није завршио и из којег је грађа ушла, у суштини, у роман Браћа Карамазови, изгледа да је Достојевски у том правцу водио Аљошу. Кажу, такође, да је требало да напише још један роман у којем би Аљоша постао социјалиста и нихилиста, а у наставку би се покајао и након смрти васкрсао.

Мислим да је код Достојевског ствар у томе да се снажна личност не остварује тиме што је човек јак и превазилази моралне законе. Другим речима, личност се не изграђује сама. Са друге стране, сâм закон личности се пројављује тиме што Раскољников не успева, а у наставку ни Ставрогин. Јер зло, чак бих рекао и сама слобода, као најдинамичнији елемент, не воде човека никуда. Самоуништење човека највероватније се појављује изнутра.

Јунак у Записима из подземља, делу које је Достојевски написао 1863,[1] веома је јака личност, а сâмо дело је химна слободи. У наставку, међутим, Достојевски тог свог јунака води у беспуће, мада је неопходно да прође и кроз тај стадијум слободе. Треба та величина, до које је дошао, да се сједини са другима кроз смрт, одрицање, жртву. Другим речима, ту долази жртва, крст, смрт, као суштински изграђујући елемент човека. Без тога, човек се не изграђује.

Раскољников је учинио велики корак како би ступио у личност, али ипак није учинио други крајњи корак. Тако је схватио да превазилажење моралних закона није крај. Другим речима, човек је дубљи од своје моралне стране.

У делу Зимске белешке о летњим утисцима, написаном отприлике у исто време када и Записи из подземља, Достојевски каже нешто веома значајно:

Прокламовали смо као вредности liberté, égalité, fraternité (слободу, једнакост, брат­ство). Одлично. Шта је liberté? Слобода? Која слобода? Сло­бода једнака за све? Да свако може да ради шта год жели, у оквирима закона? А кад можеш да радиш шта желиш? Онда када имаш милионе? Да ли милиони дају сваком од нас сло­боду? А шта је човек без милиона? Човек без милиона није онај који ради шта жели, него онај са којим други раде шта желе. И шта произлази из тога? Произлази то да осим сло­боде треба да постоји и једнакост (égalité). Једнакост и у односу на законе. За ту слободу у односу на законе, како она сада постоји, сваки Француз може да каже да она постоји као лични хибрис.[2] И шта ћемо онда да радимо са форму­лом? Остаје fraternité.

Овај сегмент дȅла је најинтересантнији и треба рећи да је то камен саблазни o који се саблажњавају западњаци. Човек пада чим се покрене разговор о братству, које је сматрао великом снагом која покреће свет. Не може да схвати да братство не може да се нађе однекуд, јер не постоји. И када увиди да не постоји, шта друго да уради осим да покушава по сваку цену да на силу створи братство.

Али јасно је да је немогуће да се братство створи, јер се оно не ствара, него нам се даје од Бога и налази се у богоданој природи. У француској природи, међутим, и уопште у природи западњакâ, братство као начело не постоји. Постоји „лично” начело (individual), начело индивидуе, начело интензивне заштите себе самог, начело самоодређења, начело ега и постављања ега у односу на целу природу, у односу на све људе, као неко самоуправно начело које је равночасно сама чиме другим.

Али једно такво уздизање и представљање ега не може да изроди братство, јер у правом братству засебна индивидуа, то јест его, не треба да размишља о својим правима, него сви други да приђу тој индивидуи и траже од ње да добије своја права. Да засебна индивидуа не моли друге да јој признају равночасност и једнака права и вредности са њима самима, него да јој они то признају сами. И не само то, него и личност која диже револуцију и тражи своја права, требало би она сама, свим својим бићем, да се жртвује због друштва, а не само да тражи своја права. Требало би безрезервно и безгранично да се преда заједници других.

Али личност на Западу није навикла на такав ток ствари, јер тамо ствари бивају нагонски, као у војсци, у налету, нападно. Индивидуа тражи своја права, из чега следи да тражи одвајање од других, па тако братство више не важи. Препород је, наравно, могућ у једној таквој ситуацији, али за један такав препород треба да прође хиљаду година, јер такве идеје треба да уђу у крв, у тело људи, па тек онда да постану стварност.

Рећи ћете: треба ли да будем безличан? Има ли спасења у обезличењу? Наравно да не, управо супротно. Не само да човек не треба да буде безличан, него напротив, треба да буде личност, и то у већој мери у односу на личност какву је до сада створио Запад. Добровољно, потпуно свесно, без принуде од стране било кога или било чега, треба да жртвујеш целога себе зарад других.

То је, по мом мишљењу, тачка највишег развоја личности; њена највећа снага, највећа моћ над самом собом, њена самодоминација, најузвишенија слобода самовласности. То је најузвишенија њена слобода: да добровољно даш свој живот за друге, да се распнеш за друге, да стигнеш до крста, да сагориш у ватри. То може да учини само личност која је најјаче развијена.

Најјаче развијена личност, уверена у свој потенцијал да постоји као личност, не плаши се више за себе; зна да као личност ништа боље и веће не може да учини за себе и да ни на који други начин не може да искористи себе као личност, осим дајући своју личност другима, који су исто тако самовласне, велике и срећне личности. То је закон богодане природе, и томе тежи човек који је природно нормалан. Уколико и најтањи кончић у том моменту улети у машину, поквариће све. Несрећа ће бити ако се и најмања рачуница личног интереса нађе по среди.

Приносим себе као жртву другима, и та жртва треба да је пуна, целовита, без икакве помисли на личну корист. Не би требало чак ни да помислим на то да се жртвујем за друге. Треба се жртвовати тако, да дајући себе целога не пожелиш да ти ишта буде узвраћено за оно што си дао, и да претпоставиш да други неће ни најмању трунку жртвовати заузврат теби. То, дакле, жели Достојевски.

Али како то достићи? То је као руска игра која каже: „Подсећај себе да се не сећаш белог медведа.” Када неко не може да заспи, треба да мисли на то да се не сећа белог медведа. Пробајте да одлучите да нећете више да се сећате белог медведа, и видећете да ће тај проклети медвед увек да вам буде на уму. Како, дакле, човек да стигне до тога да се жртвује, не очекујући ништа заузврат?

Тако нешто немогуће је достићи на вештачки начин. То треба сâмо од себе да се направи, да буде у самој природи, да постоји у самој природи народа, једном речју, у самој природи расе. Да би постојало начело братства, начело љубави, треба да волиш. Треба код самог човека, спонтано, скоро инстинктивно нешто да тежи братству, заједништву, љубави. Треба нешто да га вуче, упркос вековној болести народа који га је одвлачио другде, ка мржњи, изолацији, ропству, експлоатацији и непријатељству према другима. Другим речима, потреба за братством треба да буде у природи човека, он треба да је рођен са њом, да ју је стекао од почетка, одувек.

У чему би се састојало то братство, ако би га превели на познат језик? У следећем: Свака личност да каже заједници, без икаквог притиска, без икакве нужде, без икакве добити за себе:

Јаки смо само сви заједно. Узмите ме читавог ако сам вам од користи. Немојте мислити на мене, издајући ради мене законе, не обраћајте пажњу на мене. Ја вам покла­њам сва своја права и молим вас да располажете са мном како год желите. Моја највећа лична срећа је да се жртвујем за вас и да ви немате никакву штету од моје жртве. Ја ћу разбити себе самог и помешаћу себе са обезличењем, довољно је да се одржи братство.

А братство би му одговорило:

Ти дајеш много. То што нам дајеш, ми немамо право да задржимо. Сâм говориш да је твоја срећа у жртвовању за нас, али ми немамо право да то узмемо. Но ипак, боли нас срце, саосећамо и желимо тво­ју срећу. Узми и ти од нас све и узми све нас, а ми ћемо се борити сваког часа и настојаћемо да имаш све више и више слободе и личне среће; да будеш самоуправна личност, коли­ ко ти је год могуће. Не плаши се ниједног непријатеља, нити нас као својих непријатеља. Сви смо уз тебе и гарантујемо ти сигурност. Сви ћемо се неуморно борити за тебе, јер смо браћа, твоја браћа. Јаки смо, има нас много, буди спокојан, буди радостан, не плаши се и надај се.

После свега овога, наравно, неће имати шта да поделе, све ће бити сâмо по себи подељено. Љубите једни друге и све ће бити ваше. Рећи ћете ми да је то утопија. Наравно, јер све почива на интуицији, на осећају, на природи, а не на интелекту. Рећи ћете: Али, можда тиме понижаваш интелект?

Гледајући касније како западни човек не следи начело братства, него има индивидуално начело, и све време се одваја од других, и мачем тражи своја права, социјалиста почиње да проповеда братство. И уколико братства нема, он ће га направити. Али да би спремио јело од зеца, треба прво да имаш зеца. Зеца, међутим, нема, јер нема природе способне за братство, природе која верује у братство, природе која се сама од себе креће ка братству.

И у својој безнадежности, социјалиста ће почети да описује будуће братство, да одмерава тежину, дужину, да пружа корист као мамац, да поучава, да тумачи, да препричава колику ћеш корист имати од братства, колико ћеш зарадити, како ће се расподелити добра, колико свако треба да допринесе и колику жртву да поднесе. Али какво ће то братство бити које унапред мери и калкулише: колико ја пружам, колико ће ми дати. Наравно, прокламовали су формулу: један за све и сви за једнога. Једино што ништа лепше нису могли да смисле, а посебно што је ова формула узета из једне познате књиге.

Било како било, социјалиста ће рећи да је веома убедљиво да живимо сви, ако не као братство, оно бар на некој разумној основи, да би живели добро. Сви да обезбеде све друге. И треба и ти да се сложиш да дођеш у ту заједницу. Ту је, међутим, загонетка: Изгледа да обезбеђују човека у потпуности — обећавају му храну, пиће и рад и од њега траже само једну кап његове личне слободе за опште добро. Тачно! Једну малу кап.

Али човек не жели да живи тако и под таквим условима. Човек воли ту своју капљицу. Он из своје лудости не прихвата. Зашто да ми траже моју капљи­цу — размишља. Можда ме ставе у неки затвор? Боље да сам ја сâм са собом и слободан. А онда почињу да га притискају. Њега слободног почињу да бију, не дају му посао, умире од глади и самим тим нема више слободу. А он мисли да је слободан и да се бори за слободу. Социјалиста ће наравно да га пљуне, рећи ће му да је луд, да није зрео и да не разуме која је његова права корист и да је од њега чак и мрав паметнији.

Социјалиста, дакле, жели да учини човека по сваку цену срећним, чак и ако сâм човек не жели „срећу” и „спасење” које му социјалиста намеће. То је, дакле, критика Достојевског упућена социјализму као принудној срећи свих, без слободе и без љубави, односно без Христа (како каже у Мла­дићу и у Браћи Карамазовима). То су ставови Достојевског на основу Свезака, написаних у кризним годинама његовог живота. Од тада па надаље имамо једног другог Достојевског, оног који пише своја потоња велика дела: Младића и, углавном, Браћу Карамазове (као и Дневник писца).

У последњим делима Достојевскога сви његови јунаци сведоче да човек само у Богу Љубави и Слободе може да има слободу као жртву љубави, те стога и истинити живот и слободу која превазилази смрт и даје Васкрсење. То је и смисао речи из Јеванђеља Христовог (в. Јн. 12, 24-25) које је Достојевски ставио на почетак Браће Карамазов. Тако се ово дело завршава потресном сценом — деца на гробу свог малог пријатеља Иљуше говоре о заједничком Васкрсењу свих људи: „Неизоставно ћемо васкрснути, неизоставно ћемо се видети!”

---

[1] То је прво велико дело, којим започиње велики Достојевски, након што се одвојио од других како би створио сопствену личност — и створио ју је.

[2] Богиња дрскости, раскалашности. (прим. прир.)


Извор: Епископ Атанасије (Јевтић), Достојевски, Врњци: Интерклима-графика; Алхамбра: Севастијан прес; Требиње: Манастир Тврдош, 2020, стр. 143–161.


Штампа